понедељак, 24. октобар 2016.

ЈЕСЕН НА ОРЛУ ДОЛЕТЈЕ У МОЈ КРАЈ

Неопажено и у тишини, коју само фијук вјетра ломи,

и грактај вране, праћен злосутним ехом, који се кроз шуму преломи,

долетје Јесен на крилу орла, златног и неустрашивога,

погледа гордог и презренога,

што леди крв у твојим жилама.

Орлова златна крила су попут хиљаде хитаца,

што сијају попут безброј малених свитаца,

а очи су му попут сјајнoг бисера,

извађеног са самог дна плавог и валовитог мора.

Када слети на прву запуштену грану великог храста,

свјетлуцаво крило са тијелом његовим сраста,

а поглед му се пружа кроз задивљујући пејзаж, кроз долине,

док су му се груди испрсиле од гордости и милине.

Њега када видиш, не можеш рећи да је то савршенство и дивота

али видјети њу, Јесен, велики је доживљај и красота.

Те смеђе очи, дубоке и у пуном своме сјају,

безбрижно са гране посматрају људе у моме крају.

Понекад, ради игре, по меканој трави иње просипа,

зелене листиће, са гране, у жуте и црвене нијансе претапа.

Кроз своје црвенкасте, рујне усне хладни пољубац нам даје,

те због њега на нашим образима, руменкасти траг остаје.

У њеним грудима удара једно срце добронамјерно и лијепо,

које у људску чистоћу у души вјерује слијепо.

Зато и ми вјерујмо у њено постојање и моћ,

да би нам се опет одлучила доћ^,.

Софија Јањић, рођена 2002. године у Невесињу, живи у Бања Луци.

Странице