уторак, 07. мај 2019.

Наши са причама у Алми


Вероника Вељић
ЈЕДНА РЕЧ ЗА ПОМИРЕЊЕ

 Пословала је око шпорета, док је муж листао новине. То јутро је био нервозан и ништа му није било по вољи. Најпре соба није била проветрена, а кад ју је проветрила, зашто је тако хладна, зар не може мало да проџара ватру да би се боље загрејала, те кад ће већ једном тај доручак, итд. У почетку је стрпљиво слушала примедбе и покушавала да се правда. У себи је мислила: устао је на леву ногу, ваљда ће се смирити. Али – није! Гунђао је даље због овога и онога, а у њој је почела да се скупља зловоља. Неко време је ћутала, није одговарала. Са примедбом да шпорет не вуче јер не уме да ложи ватру превршио је меру њеног стрпљења. Оштро је одговорила:
„Шта си се накопиздрио на мене данас?!”
Тајац! Уплашила се. Ко зна шта значи та реч?! Личи на псовку. Куд да је изговори баш у овом тренутку кад је нервозан. Окренула се да погледа шта се дешава. Држао је пред собом новине, а рамена су му се тресла. Ништа јој није било јасно. Зар се он то одједном смеје? Остала је без текста.
„Где си нашла тај израз?”, упитао је кроз смех. Тада се насмејала и она. Једна једина реч и 'Пуф'! Нервоза је ишчезла.

Љиљана Милосављевић
РАЗГОВОРИ ПРАЗНИХ ДАНА

Хтела сам нешто да запишем, да не остане празан дан. Искочи ми Желимир Жилник, познати редитељ, отвара филмски фестивал.
А хтела сам нешто друго, о нама малима. Мислим, и о себи. Зар стварно више немам материјалних жеља или сам се помирила са могућностима. Па као задовољна сам. Скинем резервну хаљину са чивилука (имам их сличних од памтивека), у сваком џепу руж. Кад решим да изађем из своја четири зида, урамим осмех и кренем.
А и када изађем, сетим се Тарабића. Некада сам замишљала да нас на земљи бити неће. Можда и неће, доћи ће неки туђи. Али човека нећете моћи срести (говорили су), онако стварног са ким ћете умети да поделите причу. Случајности нема, одавно знам.
Добар дан, господине Жилник! Баш Вам хвала што стигосте у мој пусти дан. Вечерас очекујем Матију Бећковића, ако ми интернет буде у функцији. Сита ћу се наслушати и сама са собом испричати.

Светлана Нешић
ГОДОВИ

Испреплетани годинама стоје чврсто на тлу. Из дана у дан јачају. Осликавају време, пролазност, живот. Њишу се. Одолевају олујама и неизвесној судбини. Опстају...

Зоран Тодор
БИЛБОРД

И овог јутра погледао сам у небо и умио лице.
Увек исто лице, комад неба и део билборда кроз који излазим на улицу привучен фотографијом згодне девојке која рекламира телефоне.
Жмирим питљиво, намигујем лево, десно, она се гласно смеје...
Шапућем мој број.
Ослушкујем.
Мислим, догодиће се нешто

Нема коментара:

Постави коментар