ПОВРАТАК ИЗ ГРЧКЕ
Уморили смо се од
одмора. Ближио се повратак кући. Обављали смо задње куповине. Љиља је куповала сваком понешто: мужу, сину, свекру,
свекрви, мајци, оцу... и себи. Ми смо се тек уселили у нову кућу, грцали смо у
кредитима, овај одмор смо себи једва некако приуштили и ја нисам смела да будем
тако широке руке. То ми није сметало да покупујем по нешто за сваког, а за
своју душу преко свега наумила сам да купим флашу метаксе. Муж је био апсолутно
против тог мог наума. Наводно метакса се није смела носити преко границе. Он
није био спреман да плаћа царину и да има
било какве компликације на граници. Препирали смо се око тога. Он је остао при
свом ставу и ја сам хтела не хтела морала да попустим. Ипак ми је било криво.
Била сам убеђена да због једне флаше метаксе не би било компликација. Док смо
шетале по Лептокарији у једној радњи сам приметила пљоску са 300 гр
метаксе као сувенир. Без сваког колебања
ушла сам у радњу и задњим драхмама
купила пљоску. Љиља ме је посматрала. Знала је да ће се муж томе противити.
«Боље да му не кажеш
за ово. Сакриј ту пљоску негде међу ствари да он не види. Не исплати ти се да
се због те мале флаше расправљаш са њим. Не би ти се исплатило и да си купила
литар.»
«Да знаш да ћу тако
урадити. У праву си. Не верујем да ће ми ико правити проблеме чак и ако ми је
цариник нађе међу стварима.»
Брзо смо се
спаковали. Кад су кола била спремна за полазак, додала сам мужу своју тоалетну
торбицу, да је стави негде на врх да ми буде при руци.
«Шта ти је то толико
тешко у торбици?»
«Унутра су парфеми и
тоалетне водице. Постави то усправно и забарикадирај лепо, да се флашице не
разбију.»
«Женска посла»,
гунђао је док је стављао у гепек.
Љиља је жарко желела да
се вратимо кући преко Охрида. На Охриду никад дотад није била. Нас двоје
смо били неколико пута и за Охрид су биле везане многе успомене. Док смо били у
Грчкој, потрошили смо мање новца него смо очекивали, а пријатељи су били јако
пријатно друштво. Мужеви су нас жене хвалили због наше економичности и хтели су да нас награде посетом
Охриду. У Грчкој смо саме кувале, а у
Охриду ћемо узети собе у хотелу и тамо ћемо бити 'госпође'. Шалили су се, а нама је пријала похвала.
Без много двоумљења у рану зору смо
кренули преко планина.
На карти је био
уцртан леп пут. Знали смо да ће бити дугачко путовање,
али с обзиром да смо имали добра кола, та даљина не би била проблем поготово
што је крајолик кроз који смо пролазили био прекрасан. Оно што нисмо знали, то
је било, да је то пут преко високих планина, кривудав и без туристичких
дестинација, где би се путник могао одморити и освежити. Природа је била
прелепа, али пут којим смо пролазили био је слабо обележен. Окружен је био са
пашњацима и ливадама, или са густим шумама, тако да смо повремено имали осјећај да смо се изгубили. Понели смо нешто хране, али
недовољно воде. Били смо приморани да воду тражимо у малобројним домаћинствима
успут. Због таквог пута вожња је била заморна и спора. На грчкој граници су нас
гледали као да смо пали с марса. Пустили су нас даље без икаквих задржавања. А
на нашој страни цариник је пошао у детаљан преглед кола. Понашао се као да смо
ми неки шверцери, који мисле да ће тим планинским путем лакше прошверцовати
робу. Када је чуо да идемо на Охрид да још мало продужимо одмор, а у нашим
колима угледао гајбу са празним флашама воде Карађорђе и Претис
алуминијумско посуђе, затворио је
пртљажник и насмејао се:
«Скупа је Грчка, јел'
да? Можете ићи даље .»
Пријатеље није ни
заустављао, показао им је руком да продуже пут.
Уместо да у Охрид
стигнемо око подне, после многих лутања стигли смо у Охрид око шест поподне.
Стали смо на паркингу и расправљали шта нам ваља прво чинити. Пријатељи су били
за то да се одмах нешто жестоко саспе у уста, а мој муж да се најпре обезбеди
преноћиште пошто се ближи вече, па тек онда 'вољно'. Жене смо стрпљиво стајале
поред кола и нисмо се мешале у дискусију, која је већ прелазила у препирку.
Тако смо лепо провели одмор до сада, били смо у свему сложни, неће ваљда сада
ова дилема све да поквари. Одлучно сам се умешала.
«Милане, дај молим
те, додај ми тоалетну торбицу .»
« Чекај, видиш да
имам преча посла.»
« Молим те, треба
мало да поправим шминку. Дај ми ту торбицу па после расправљај!»
«Жено ти си немогућа.
Баш ти је сада шминкање потребно!»
«Јесте, неопходно ми
је!»
Гунђао је , а ипак је
пришао пртљажнику, извадио из њега торбицу и пружио ми је. Без да би ме
удостојио погледа, одмах се опет окренуо пријатељу.
«Ако се запијемо, ко
зна где ћемо ноћити. Брзо ћемо то обавити и онда смо слободни да пијемо колико
нам је воља. Туристбиро је одмах овде иза ћошка. Отићи ћемо после на вечеру као људи. Не знам ти, али ја сам гладан као вук.
Уморни смо сви, учини још тај мали напор пре опуштања.»
Љиља је ћутке посматрала.
Толико ме је већ познавала да је знала да покушавам некако да
интервенишем, али није знала шта ће се догодити. Наглим покретом сам отворила
рајсфершлус , извадила пљоску и пружила је пријатељима.
«Ево да буде вук сит
и козе на броју!»
Тек ме је тада муж
погледао. Видела сам сјај у његовим очима. Само је замајао главом.
«Тоалетне водице,
јели? Е, јеси ђаволска жено...»
Дебело је потегао из
пљоске после тог врхунског комплимента.
Преноћиште смо
обезбедили који минут касније у хотелу Турист, где смо вечерали и одсели неколико дана. Охрид нам је
као увек пружио лепо освежење. Готово да
је било и лепше него у Грчкој на мору. Преко дана смо се мање купали и сунчали,
али смо зато предвече редовно одлазили у шетње и обилазили историјске
знаменитости.
Запамтила сам тај
боравак у Охриду још по једном пријатном догађају. У току једне поподневне
шетње наш поглед је привукао излог са сребрним и бисерним накитом. Љиља се залепила оком за огрлицу са висећим бисерним
листићима. Њен муж
се показао као велики каваљер, увео је у радњу и купио јој ту скупоцену
огрлицу. Ни мој муж није остао равнодушан поред толике понуде филигранског и
бисерног накита. Било му је непријатно. И он и ја смо знали да себи тај луксуз
тешко да можемо приуштити, али је ипак
ушао у радњу заједно са мном и купио ми огрлицу и наруквицу у комплету. То су
били мали охридски бисери који су се продавали више као сувенир, али мени
драгоцен накит, вреднији од злата.
Завршен је Пети конкурс за “Драганову награду 2019” за
најбољи путпис старијих особа на који су пристигли радови 143 аутора, из
Србије, Босне и Херцеговине, Хрватске, Црне Горе, Аустралије, Швајцарске,
Канаде и са Новог Зеланда, од којих су радови 142 аутора селектовани за
оцењивање и избор најбољих у 5 категорија:
Најбоља женска путописна прича,
Најбоља мушка путописна прича,
Путовање по Србији,
Путовање по иностранству,
Најбоља путописна песма.
Чланица нашег Књижевног клуба 21 је добила похвалу за
путописну причу. Честитамо!
Нема коментара:
Постави коментар