Драган Мраовић (1947)

фото: ВикипедиА

Завидим Цару Лазару

Завидим Цару Лазару, падам ничице,

не због обретанија његове царске главе,

него што је умео Тебе да нађе Царице

да нас воздигнете до ваше небеске славе.

Да Тебе није било, Царице, и твоје жртве,

Срба не би било, чак ни ово мало нас живих,

већ би небо само оросило наше сени мртве,

само би кануло благодарје са небеса сивих.

Да не би српског Цара да нас за Косово веже,

и Твог мучеништва, били бисмо без срца и ума.

Без Тебе светице и Лазареве Цркве Самодреже,

Скренули бисмо са светлог пута Божијег наума.

Снага мужа је у жени, а не у мачу.

Свака жена је Марија Богородица.

Ти си нас родила у косовском плачу,

Ти, кћи Србије и наша вечна Царица.

Завидим Цару Лазару, не на светој Здравици,

већ што се блажен и узвишен на небо вазнео,

јер је срце дао божанској српкињи Милици

и нашу косовску издају, срећом, није доживео.

Оно што ћу на крају рећи, опште је место,

подсмеваће ми се сви критичари и песници,

али рећи ћу и помињаћу то упорно и често:

клањам се нашој Светици Царици Милици!