РАСПЛЕТАЊЕ МЕСЕЧИНЕ
Могао си лепо бити адвокат, поп или доктор, а ти
пакујеш месечину у стихове. Могао си лепо бити полицајац, порезник или бар
референт у општини, а ти се рвеш са мирисима и нестваром. Могао си, у најмању
руку, бити трговац, цариник или бар баштован, а ти се љуљаш на жуборима,
свитањима и несаници. Могао си, ето, много тога корисног бити, а ти си постао
песник.
КАДА ОТПУТУЈЕМ
Не знам како, али ћеш већ
знати
да сам кренуо на пут тамо,
ћутање ћеш, вест оном што ти
донесе, предати,
а ти ћеш плакати за оним што
само ја и ти знамо.
Мени понећеш светлости само
пламичак,
кренућеш тихо и смерно, нека
те не заустави кућни праг,
док предајеш ми последњи
зрак пећи ће те пламени језичак,
пржиће ти срце док тамо
путује онај који ти је драг.
На мом обележју процветаће
тишина,
нићи ће травке само нама
знане,
између нас ће се испречити
никад већа даљина
без наде да насмејано јутро
сване.
ОТЕТО ОД УМИРАЊА
Једну планину снежну,
једну реч нежну,
али не планина било која,
и не било чија реч но твоја,
над планином парче плавог неба,
и звезда једна у том плавом
треба,
али не плаво што се јави чудом,
но плаво и звезда у њму над
Грудом,
извор и поток, песмом птица
да се јави,
жубор воде и шуштање ветра у
трави,
не тражим превише, не иштем
много,
ако ми судите не судите
строго,
обичне, а не велике ствари
срце ми сања,
у дану отетом од умирања.
ОЦУ
Циглане нису могле
да укалупе толико блата
колико га је отац мој
могао повезати у зидове.
Узидавајући циглу
зидао је свој дом
градећи вечност
коју ће појести време,
ал знајући га, верујем да
и дан данас зида
небеске и божје дворце
печалбарећи спокој за
потомство.
ЛЕКОВИТА ПЕСМА
Мој деда,
онако прсат и снажан,
кочоперио се пред бабом,
обигравао и правио важан
оставио њиву да чека,
баталио волове и рало,
па је у журби журбастој,
у којој му је само до бабе
стало,
да ону лепоту од жене
сковитла пос собом,
заплете гуњем у глог,
па сочно опсова чуо је и
бог,
љут и бесан одмах скреше
трх,
толико је био строг,
и онда плакао за посеченим
глогом
и извињавао се постиђен пред
богом
не могавши да опрости себи
строгом,
а баба женском игром,
уплашена дедином бригом,
намигне поветарцу, скакавцу
и мраву,
па на дедине груди наслони
главу
и сву му ноћ женском
месечином што снива
ране видала,
јутарње сунце је затекло
деду
где у осмеху плива.
РАМ ЗА МОЈУ СЛИКУ
Могла си бити
рам за моју слику
па кад ми наиђе зло
у твоје да се уоквирим руке.
ТВОРАЦ
Тебе, најлепшу,
саздах од мириса и сени,
па тако и себе створих од
истог,
јер све што ти дадох
вратило се мени.
ОНО ШТО ЈЕСАМ А НИСАМ
Да јесам
оно што нисам,
као што нисам
оно што јесам,
имао бих то што немам,
као што немам то што имам.
Милко Стојковић (1959),
Преслап, Црна Трава, живи у Смед. Паланци. Објавио је књиге: Утеривање
демократије; Ја о теби, јао мени; Мастило и цигла; Гурај, Сизифе, гурај;
Завичајна узглавка; Љуљајући безобразлук; Мисли на раздељак;
Нема коментара:
Постави коментар