понедељак, 02. децембар 2019.

Миомир Мишовић – Даничин (1948), Подгорица
















ЗАВЕТНА ЉУБАВНА ПЕСМА

(свима који немају чега другога да се сете
осим љубави)

Била си лепа као цвет кога треба измислити
не, ниједан цвет није био леп као ти
и ниједна реч није нашла своје место
у пореклу и љубави
римујући се са тобом

Била си лепа као река
и свака је потекла само зато да би тебе срела

Ти још док ћутиш постајеш поезија
на мостовима где ће се свима
сем мени
догодити љубав

и свака самоћа кренуће под руку с пролећем
и вратити наду
онима који су посумњали у кишу
што облива твоје лице

Била си лепа као планина
и зато један храст је остао усамљен
задивљено додирујући небо
свежим и нежним гранама
само зато што су у сну дотакле твоје усне

Била си лепа као дуга пред прву љубав
сањива танка висока и прозрачна
подједнако питома и дивље страствена
и исијаваш младом светлошћу
што ниче смрзнута и врела
између пустињског сунца
и сибирских белих ноћи

Била си искрена као песма Орфеја
која не уме да напусти своју драгу

Ти
да би неком била љубав
није довољно да те неко измисли
и да се убије због тебе
јер са тобом никада није касно волети друге
и бити прва и последња љубав

Била си лепа као недостижни снежни врх
као невини траг рањене срне
прекривен мирисом тамјана
песмом славуја
као једно цело небо
само због тебе
што је у дослуху са онесвешћеним звездама

Из твог тела потекао је Лим
а када си пожелела да му будеш љубавница
само за једну ноћ
преточен у твој глас
улио се у Црно море
и постао
заветна љубавна песма
која до сада никоме није припадала
због које још увек
само због тебе
све недовољно волим

УЗАЛУД ЗОВЕМ ТАXИ

Узалуд зовем тахи
да ме повезе до прве кише
до ране јесени
до последње сузе
до прве љубави
са којом се нисам разишао
баш тада када ме је напустила

Узалуд зовем тахи
да ме позове до последњих речи
које је испевао човек
и пао са спрата хранећи голубове
на тераси на којој је касно почело
моје детињство

Узалуд зовем тахи
да ме повезе у Колашин
на периферију непознатог гробља
где се смеју кишне усне моје мајке
једино сачуване у мом сећању
оне ноћи под орахом
са којег се никада није склањао снег
ни онда када су га посекли
с неувелим лишћем
после моје смрти

Узалуд зовем тахи
да ме повезе тамо
где се реке појављују
са извором обалама и увиром
једном у људском веку
и чији је љубавни зов
толико далек и провидан
као додир
који се једном мора догодити
онима које нико није волео
који никог нису волели
и живели дуго
толико дуго
да ни смрт није имала времена за њих

Узалуд зовем тахи
да ме повезе до непостојеће планине
на којој живе посрамљени од прошлости
брат Гром и сестра Олуја
а на врху те усамљености
као на длану пчеле
расте воштана светлост
која није чула ни за какву зору
и не гори због тога
што је нечија и ничија
него што сама у себи
рај и пакао изједначава

Узалуд зовем тахи
и пакујем гепек вечног боравишта
своју похабану кожу
невешто искрпљену ранама
моћних романтика насиља и тираније
доушника и батинаша
од чије нежности
и трх зна да засузи
забоден у лице несанице

Седам поред тахисте
а то беше један млад и заљубљен гавран
са белим посмртним перјем
и провидним крилима
са кљуном завезаним у чвор од црних слутњи
са ким док се путује
сигурнији си у смрт
и с њом веселији
него да случајно
као какав вечити неспретњаковић
склизнеш у амбис
обувен у сандалама исплетеним
невидљиво чврстим концима
параноје и сваког другог лудила

Узалуд зовем тахи
и шаљем свој нервозни скелет
да се удобно смести
у тај покретни гроб
и да не омета заљубљеног возача
који сигурно вози
серпетинама пакла
и успут се игра с црним облацима
из којих понекад
заједно над нашим животима
теку топле пролећне и сумњиве кише


Узалуд зовем такси, Библиотека Изабрана поезија, 2010.
Унирекс, Подгорица – Јаникс, Београд

Нема коментара:

Постави коментар