Бранка Селаковић, Београд
Прва награда
ОЛОВНА ДЕЦА
''… Ишли су залеђеним
друмом ћутећи. Под ногама су им пуцкетале тек створене корице леда. Јоги
Џонсон проби једну танку скрамицу леда и
стаде у бару. Индијанци су избегавали баре.''
Пролећне бујице Ернест Хемингвеј
1.
Ноћас
ме је походио дух оца
и
кошчатим, грубим шакама
миловао
лице без бора
дете
сам, опет сам дете
устаћу
зором, истрчати ван
у
двориште препуно птица
крпана
лопта стајаће у блату
прва
ћу стићи до гола и шутирати
тако
снажно да ће мрежа
скројена
од џакова за паприке
пући
по стоти пут и добићу аплауз
затим
ће мајке варјачама ударати у шерпе
прљави,
исцепани, од зноја мокри
улетећемо
у кухиње колективног смештаја
јести
подварак или качамак
крпана
лопта ће стајати, ту у блату
које
не може засушити ни лети
не
дајемо му мира
што
бисмо то је посао нас, деце
ваљда
је тако све док руке не огрубе
и
то осетиш по мрштењу кћери
док
је милујеш по образима
и
извучеш се тихо из импровизоване собе
оног
истог смештаја и одеш на посао.
Пожелела
сам да нестанем,
кренула
пругом са два ратна друга,
пруга
води кроз тунел, у брда,
а
иза брда се не сме
говорио
је деда
руку
чворноватих и топлих
док
је бритвом секао брескве
на
једнаке кришке за све
а
било нас је, таман за фудбал.
2.
Деда
је волео ситне кораке да слаже
ка
брду са којег је у прошлом веку видео
како
у врели пламен са друге стране реке хладне
одлази
батаљон дечака.
Те
мразне зимске воде се плашио
страхови
детињства вазда кости ломе
никада
је није прешао
нити
је веровао мојој мајци
која
је дошла из далека, преко неколико река
а
волела га је и разумела
јер
ни њен отац није веровао мом
који
му је одвео кћерку
седам
брда далеко.
3.
Пут
кривудав, дуг, гуји налик
таложи
кораке оловне, уморне
спаја
трошну кућу и погон
из
којег сваких дванаест сати
мили
чета чађавих лица
дубоким
борама-кањонима
опасаним
око носа и усана
које
чувају неколико зуба
и
успаванке топле (нисам заборавила).
Време
је ручка, пуши се из шерпе
у
пари се слажу слике милећег дана
мајка
оцу целива руке
пре
него гладан ухвати за хлеб
грли
нас, невешто милује по главама
вади
из таме џепа трешњин цвет.
Мирише
пролеће.
У
сећању чујем како радници певају.
4.
Док
је пикадор савесно бушио врат
успоравајући
темпо животиње
снажне,
младе, расне
слабећи
срце које пумпа
кроз
густу мрежу
испреплетених
вена и капилара
гледала
сам у малени одсјај
сузе
која се слила на мајчино колено
''Види,
сада олакшава посао тореадору!''
узвикнуо
је отац; нисам имала куд
''Ја
сам тореро'', крикнула сам
устајали
ваздух собе натопио је понос
паприкаш
за ручак отац је сласно јео
на
црно-белом екрану бик је издисао
мајка
је из плућа пуштала димне колутове.
Било
је то једном. Недељом.
5.
У
шупљим џеповима
међу
промрзлим прстима
стежем
последње мрвице снова
које
сећају на дом.
Пси
лају. Не познају ме.
Деца
се одазивају родитељима.
Моје
име нико не зове.
Ја
сам број.
6.
Деца
рођена у смирај века
у
плућима носе студену грудву
родитељске
метастазиране идеје.
Одвојени
од пупчаника одмах у строј
смрт
их под скуте узима лако.
Мук
историје.
Чекаће
кости разбацане пламен ватре.
Деца
рођена пред освит зоре
гробари
праочева
лешеве
ноћи сахрањују
темељ
дижу новом дану
нечијој
слободи.
Сања Радуловић,
Добој
Друга награда
ТЕЛЕГРАМ
Данас, када сам умрла
мајка се запитала како ће она даље живјети,
отац као и обично није ништа рекао,
и брат је ћутао, затим ме окривио,
његова супруга
није стигла мислити о мојој смрти
због сувише обавеза око дјеце
која нису ништа разумјела
само су збуњено гледала,
пријатељи-пјесници су на друштвене мреже
поставили фотографије са мном,
мој момак се истуширао, обукао
и отишао код мајке на ручак,
(данас није испланирао моју смрт),
а ја сам дуго тражила оловку
да им напишем да сам срећно стигла.
Иван Гаћина, Задар
Трећа награда
НА РАСКРИЖЈУ МАКСВЕЛОВИХ
ЈЕДНАЏБИ
У
потрази за савршенством
шеврдам
полукружном баријером
мислећи
на врт са шареним цвијећем
којег
закриљује волшебна ограда
уз
естетски узбудљиву препреку
из Карпентеровог
филма страве и ужаса.
Пут у
предворје свијести
осигурава
брава с пет кључаница
онкрај
вишедимензионалне кино представе
док на
ливади (не)постојања
играм
ногомет с Петром Паном
против
трансформираних гусара.
Сунце
је преплетало реалност и ирационалност
око
недосањане оси у круговима постанка
кад
сам од Капетана Куке (у замјену за бљесак)
посудио
поетско перо и дијелио аутограме
Изгубљеним
дјечацима.
Док
сам у лабиринту од верса читао бесједе
о
Великом праску
и на
дивовској корњачи покушавао прескочити
прохујало
вријеме,
холограмски
Сизиф за(с)кочио је на раскрижју
расцвјетале
зупчанике
при
гурању пирамидалне громаде у непознато.
У
царству љубично окренуте зоре
унутар
забрављених Маxwеллових једнаџби
пробудише
ме метафоре огуљене наранче
уз
случајни удар златне јабуке у ћелаву главу.
Зоран
Антонијевић, Младеновац
Похвала
НОЋ И ТИ
Ноћ и ти седите на стени.
Једно другом резбарите срца ћутњом.
Козијом стазом
свирају кораци месечара,
мајке слепе штенади.
Црне голубице,
ореоли наших сенки
пију сузе латице
расцветане руже
из ловчеве лобање.
Дечији плач
прати Сунце
кад зору поведе.
На раскршћу кукуриче Ђаво.
Ти и ноћ одлазите,
свако на својој звери.
Невена Поповић, Ниш
Похвала
СУНЦОКРЕТИ СВИРАЈУ САКСОФОНЕ
Сунцокрети свирају саксофоне
полако
незаустављиво
прислањам их на усне
како бих чула океанске ноте,
сакривене ребусе на отиску заборављене
Истине
и успаване винограде
на рубу Ветрове кравате
којом се дрвеће беси о Небо.
Вуче ме неописива потреба скакаваца
за опстанком,
моје мисли иду у поход
вођене најездом зелених ногу,
вођене неким жаром
који једини остаје после
буктања свемирске празнине.
Вуку ме реке да грлим Месец
у лудачкој кошуљи
неудобно завезаној у Временски чвор.
Простори прерано славе победу,
Слоново стопало је добило
статус сфере
и сада пегла планине
случајно изникле из
пупка земље.
Саксофони брује
полако
незаустављиво
а Сунцокрети се окрећу тамо
где мој пут тече.
Нема коментара:
Постави коментар