Ибрахим Хаџић (1944)

ПРВИ ПУТ С МАЈКОМ НА СВЕТСКОМ ФУДБАЛСКОМ ПРВЕНСТВУ

Док гледамо касно увече пренос на ТВ-у

Фудбалске утакмице са Светског првенства

Између Шпаније и Хондураса,

Моја деведесетогодишња мајка и ја,

Она с подељеном пажњом између плетења чарапица

За неко будуће дете које ће се родити у комшилуку

Или негде даље, тек

Да га сачекају и да буду дар од једне прастаре баке,

И мене који покушавам да се удубим у игру,

Она, тј. моја мајка, која је родила четири сина

И који су сви за фудбал имали обе леве ноге,

Пита, пошто је утакмица поприлично одмакла,

Ко игра ово?

Шпанија, мајко.

Она Шпанија која је некада протерала Арапе и Јевреје

Са Пиринејског полуострва,

А убрзо потом освојила и колонизирала пола света,

Па Хондурас,

Земљу коју вечерас на спортском пољу

Бије битку с колонизатором.

Нисам чула за Хондурас. Не знам где је то, каже.

То је у Америци, у Јужној Америци, тамо где расту

банане,

Тамо где су живели Индијанци,

Онај народ којег су каубоји у филмовима непрестано

побеђивали,

Онај несретни народ за који смо ми

У биоскопу навијали,

Јер смо Индијанце доживљавали као своје.

А ко су бијели а ко црвени?

Између неколико окренутих редова иглама на чарапи,

Пита.

Црвени су Шпанци

А бели Хондурашани.

Чини ми се да ових црвених има више.

У праву си.

Чини се да их има више

Јер им је више стало до победе па више трче,

Свуда стигну.

А има их подједнако.

А зашто овај не удари лопту?

Је ли се уморио?

Види како стоји и дахће.

Не, он чека да му судија даде знак,

Да му дозволи да пуца пенал.

А што је овај народ овако обучен?

Ко су они?

То је публика.

Тако се публика маскира.

Они подржавају свој тим виком,

Махањем заставама,

Дувањем у трубе вувузеле

(У онакве трубе

какве сам ја правио у пролеће од младе врбове коре,

сећашсе?)

Они су се обукли шарено,

Или су се премазали по телу

Бојама своје заставе.

Моја мајка одлаже поред себе чарапицу коју плете,

Гледа ме право у лице,

И пуна неког скривеног беса

Шутну клупко које се мотало око њених ногу

И рече:

Ж'о ми је што бар неко од вас браће није посто фузбалер,

Но сте се сви дали на уметност,

Па нико за вас не зна.