Светски дан поезије

Газ

Даринка Јеврић

Ми нијесмо бранили мостове

Мањкало је манекена

Са шаторских шатри примадона

Видовитих пророчица

И осталих величина нац.

Ми нијесмо бранили мостове

Јер немамо моста

Немамо чак ни ријеку

А упонорило нас некако

Па не дишемо ни на трску

Дубок је газ

Ми смо пука сиротиња

Ни поруку у боци не можемо да одашиљемо

( ,,Посланица са проклетија“, стр.73)

***

Михаил Љермонтов

Не волим тебе тако страсно ја,

нити за мене сја твоја лепота;

у теби волим патњу свог живота

и младост коју сатре судба зла.

Када у твоје очи понекад

Мој поглед, дуго упија се;

Тајанствен мене разговор занесе,

ал’срце с тобом не говори тад.

С негдањом драгом причам у час тај,

у лику твом лик тражим друге једне,

на уснама ти – усне давно ладне,

у оку – ока угашеног сјај.

Химнa

Валентина Радинска

Ако умрем пре тебе -

не жури да ми затвориш очи;

стави ми прстење сребрно и наруквице витке,

сакриј ми једну свеску и комад оловке

јер, не зна се шта нас тамо чека.

Ако умреш пре мене -

у животу нашем, ко зна шта нас чека! -

признаћу ти најзад, само си ми ти био остао;

пољубићу дуге прсте с њиховом нежношћу тамном

и твоје срце, које ми је светлело у данима стрмим.

После тога бићу спремна -

шта бих радила овде без тебе;

душмани ће ме памтити дуго и пријатељи ће ме заборавити,

опет ће светлети украшене позорнице и спектакли на њима:

жао ми је само што нећу видети крај...

Али чућемо зато како семенка уздише,

како један бели корен земље размиче,

како га воде поџемне поје и негују,

како попут детета гледа и радује се свету;

како се исправљају стабљике живахне

имена и године да покрију,

и љубав нашу да сакрију најзад од туђих очију.

О зашто

Вељко Петровић

О зашто смо се, зашто смо се срели

на мртвој стази опора вењења,

под мутним небом маћијског јесења?

О зашто смо се погледали, је ли?

О зашт’се нисмо мимоишли, драга,

ко до две лађе на сред океана,

што црних једри, а с два мртва кана,

плове и мину у магли нез трага...

Кап задовољства

Весна Денчић

Краљ је волео даму

у данима без дна

путеви

безваздушни

вијугали су

када нико не гледа

вукући

прашњаве стазе

које су молиле

кап кише.

Пала је ноћ

облепљена

немом светлошћу

као преџнак

свилених балдахина

украшених

крилима лептира.

Сламка

Матија Бећковић

У оној ноћи с петка на суботу

Судњега часа у твоме животу

Чистаја дјево и најређи цвету

Последње што си ти од мене чула

Било је: ,, Волим те

Највише на свету!”

Али на чему би онај што не уме

Више живети одржао себе

Да му уснама што се не двоуме

Не додаде сламку

И реч:

,,И ја тебе!”

28.2.1998.