ДА НАМ ЖИВИ ПОЕЗИЈА

Пријатељима који су нас даривали прилозима на Фб страници поводом Светског дана поезије, хвала!

ХРАМ

Наше срце је храм,
где душа живи.
Овде је истина,
Поштовање
и љубав.
Одакле потиче мир.
Човек, слушај своју душу.
Храм пун мирисног цвећа,
пун мулости.
Овде је Бог.
Неки људи претварају храм у пакао.
пун мржње,
похлепе,
Насиља,
лажи.
Све мирише на сумпор,
овде је сотона.
Буди поштен човек.
Заштити свој храм,
твоја душа ће остати чиста,
твој храм ће бити нетакнут.

Кристина Анастасија Верас Брзин

U PROLEĆE

Zazelenele visoko grane jablanova
vetrom prolećnim milovane
i čežnja mladalačka, nova,
htela bi na vrh krošnje da stane.

Livada opet široka i meka,
šarenim krunicama zamirisala
i strepnja ohromna u dnu oka čeka
da bi se mirisu zumbula dala.

A kiše se nebom kikoću i plove
obučene u rajsku haljinu od pliša
pa s pljuskom u maju srce tone, i tome
bez nade da nemire prolećne - bar malo stiša.

Dragana Ćatić
(iz moje prve pesničke zbirke NA ZRNU DUŠE, 1995. godine)

KAO PROLEĆE

Osama, ona sama, osamljena,
u osami sedi nepomična, živa,
slika u oku oslikana bojama,
titravim svetlom, jutarnjeg Sunca.

Proviruje, viri, prikrada se
tiho, korak po korak,
s prstom na usnama, tišina,
treperi osmehom, nemirko.

Budi, probudi, razbudi,
prstima kao da notu bira,
izbira, prebira, drhtaje,
razigra, i ponese je…

Lako, poletno, prolećno,
liči, njoj nasmejano, obasjano,
na proplanku il’ na obali,
ne rekoh, tek ona sama…

Ruka, ruke, rukama primi
i pruži, ne onako kao što je dobila,
osvetli i osnaži, svojim dahom,
rascveta behar, beli veo jabuke.

Branka Zeng

ПРАЗНИЦИ

Када одем
Ватра ће
Да се угаси
Напуниће се
Мраком соба

А шта радити у граду
У којем
Улице плачу

Године сам
У самоћи иштрикала
Док су ме дамари
Шамарали

Носталгија жубори
Он живи
У сузама врелим

Покушавам
Розе облаке
Да населим

Питам се
За кога празници

Нека се укину
Нека се укину
Празници за
Усамљене душе

Ракановић Мира

МОЈА МАЛА
ИЗ БОСАНСКЕ КРУПЕ

Било нам је по дван`ест година
к`о два прута дрхтала нам тијела,
моје око ево и сад види,
још ми маше твоја рука бијела.
Тек ти груди почеле да пупе!
Моја мала из Босанске Крупе!

Испред моста чекао сам збуњен,
као вила прошла би крај мене,
на ногама патике са шњиром
оне плаве што их зваше "тене."
Нисмо били ми из исте групе!
Моја мала из Босанске Крупе!

Нико на то тада није глед`о,
Бог и Алах дариваше слогу,
а нас двоје, као два лептира,
слашмо жеље неком новом Богу.
Није било предрасуде глупе!
Моја мала из Босанске Крупе!

Текли дани у чедној љепоти,
топла љета тонуше у зиме,
лоши људи замутише Уну,
теби твоји даше туђе име.
Мостом газе неке нове трупе!
Моја мала из Босанске Крупе!

Сада ми је педесет и нека
дуго чежњо за те нисам чуо.
Испред моста познах те по ходу,
а на теби неко ново руво.
Зар и мантил и димије скупе!
Моја мала из Босанске Крупе!

Оно наше остаће у души,
биће са мном када ме понесу,
чекаћу те мој анђеле мили
сад те молим запиши адресу:
Бјела брезе у рају крај клупе!
Моја мала из Босанске Крупе!

Јован Н. Бундало

(Rajko Lukač)
SLOVOLJUBIVI, TICA

Devet je godina kako nisam
video ni dotakao knjigu.
Punih devet godina ne stavih
riječ u usta, ni glas, ni stih.
Mnih da uždim uljanicu
i nožem urežem slovo na sto.
Mnih da u zid uklešem riječ,
u žbuku da utisnem ruku
koja zaboravi pismena.
A pod uljanicom samo sjena
pisaljke koje već godinama nema
pod prstima. Jedino još tica
visoko nad glavom, rasklapa
krila kao knjigu i sama se čita
u vazduhu, u sluhu potonjem.

(pesmu u čast
Svetskog dana poezije
postavlja Darko Habazin)

МОТОРИЈАДА У РАДОВАЊСКОМ ЛУГУ

Симболике се укрштају,
бука,побуна ,грув,младост,
клопка,убиство,смрт,
и још једном побуна.
То се снажно преплиће у тродневном цугу,
то је моторијада у Радовањском Лугу.

Вечерас,сутра,прекосутра,
весеље и журка.
'Скуп нормалне екипе',
рокачина,до макине макина.
Опет и анахроно мало....
С друге стране,поток,луг,
секира,кум,кум и крв.
Наум оде да наточи воде..
Новаковић....у воду крв...
можда се сад љубав рађа
поред те крви и воде.

Преплет,заплет,Луг,расплет!
Контраст,лош хумор,апсурд,
или за душу лек,
шта је од тога у гају фест?
Можда ће Црни лебдети над Лугом,
гледати младеж,вођа буне,
и побуну за овај век,
мада све то делује помало и фејк?

Расписао бих се ја још,
испитивао значења,симболе,
украшавао песму
и промишљао небеску правду.
Ал' цимају ме нон-стоп на моб,
сморило се друштво чекајући,
за минут полази такси,
одо ја на Моторијаду!!

Никола Перић

Песма

Душа зрачи када очи свану,
Звук гитаре кад трепере жице,
И пољупци радују се дану,
К'о лептири слећу ти на лице.

Први стих ми одвезује песму,
Срце трепти кад се риме нижу,
Тебе грлим као жедан чесму,
Капи среће с пољупцима стижу.

Музиком се и песмама лечим,
Сваки стих и музику треба,
Уз гитару и љубав се буди,
Твој поглед је парче плавог неба.

Други стих ја препуштам теби,
Удвоје се усне боље љубе,
По мом лицу љубављу загреби,
Да се душе у песми изгубе.

Уз гитару нек нам душа пева,
Дигни чашу, нека вино слави,
Нека љубав сад у нама снева,
Ти си песма, мој погледе плави.

Братислав Росандић

Motivaciona poruka 

Ne volim jesen..ne zato što "sve" umire, već zato što ne berem više kestenje.Kad sam bio mali brao sam ih..u šumi koja se zvala a verovatno i danas "Kozjača".Nedeljom prepodne i pre ručka, avantura..ideš po šumi na obodu grada i bereš kestenje. Nedaleko odatle nalazi se groblje i naravno kao mali društvo i ja svratimo malo da "čitamo" nadgrobne spomenike.Spomenici stari iz vremena Austro Ugarske, "ratni period", petokraka i "ovdje leži vitez..".ma bilo je kao "putovanje" kroz vreme.Na ulazu u groblje natpis koji pamtim i danas "prah si bio u prah ćeš se vratiti..",Nekako kao da se "pisac" naljutio, poruka je onako i kao malom zvučala nimalo ambiciozno, zamislite da mi je to neko rekao? ili vama?.Dugo sam tražio odgovor na tu poruku čija me jednostavnost "ubijanja u pojam" prosto ljutila, pa me zabavljalo da je preformulišem u "prah si bio ali ćeš se vratiti kao vanilin šećer" ili kakao ili bilo šta..e to mi je već bilo bolje kao motivaciona poruka jer da se ne lažemo krofne sa šećerom u prahu su daleko bolje nego bez praha.

Šolaja Zoran

СЛУЧАЈАН СУСРЕТ

Самујем и лутам до коначног одредишта
Да преварим данас.
Врачам на Врачару
Какав ћу доћи по повратку из сна.
Родне улице походим
Да великог Вожда на Вождовцу замолим за мало снаге
Да покорим дахије у себи.
Победник са Калемегдана
Даје ми мач да посечем несигурност
И голуба да полетимо у наду.
А велики кнез са Позоришног трга
Баца ми кључ за који нико не зна
Кључ који не отвара капије ослобођених градова
Већ отвара за мене скривено срце.
Стпљиво чекам случајан сусрет
Који ће се намерно догодити.

Милош Марјановић

NESANICA

O PROKLETA NOĆI...
TERAŠ ME NA LUDILO...
ZAŠTO SAN NA OČI NEĆE SKORO DOĆI?
ŠTA MI JE TO MOZAK PROBUDILO?
UKUS NOĆI JE GORAK,
MISLI SVAKOJAKE...
ČUJEM SVAKI ŠUM, SVAKI KORAK,
VOŽNJU KOLA KROZ SOKAKE.
PITAM SE ZAŠTO U DUŠI OSEĆAM TERET,
KAO DA ME PRITISKA CIGLA.
ŽULJA ME JASTUK, ŽULJA KREVET,
NAJRADIJE BIH SE DIGLA.
I ČUJEM MUVU I KOMARCA,
OSEĆAM DA ME SVRBI TELO.
POČINJE MI KAŠALJ KAO U STARCA,
SRCE SE IZ GRUDI OTELO.
ČESTO MI SE TO DEŠAVA.
DA LI ĆU DA POLUDIM?
KAKO SE TA MUKA REŠAVA?
KAKO DA SPAVAM, A DA SE NE BUDIM?

DRAGINJA MILOVIĆ

Dobro došlo proleće

Procvetalo rano cveće,drveće oživelo počelo da cveta i zelenu haljinu za nošenje da priprema. Pregršt iznenadjenje se sprema iznad ozarenog neba. Pozitivna energija vlada sloboda se oseća u vazduhu i miris cveća pa nije li to sreca. Radostan budi priroda prestaje da spava zimski san otoplio dan. Dobro došlo proleće radostan cvrkut vrabaca je znak sreće svih.
Evo jedne pesme za sve ljubitelje pisane reči!

Mirjana Lazarević

Лек у жеђи

Стајала је она испред мене
на дохват руке,
а толико далеко
да ми се чинило како је између нас
читав безваздушни простор.

А ја сам желео да је сведем
у моју башту да мојим ружама буде гост,
веровао сам да после тога
оне дуже не би увенуле.

Роса у чашки руже
чекала је жедну пчелу,
а роса са њених усана,
осећао сам,
једини је лек у одсутној жеђи.

Аутор: Младомир Кнежевић, Пожега Србија

Bez riječi

U nabujaloj ljubavi kao zaliven
istrajavam u ćutanju.
U sebi čujem huk bujice osjećanja
koja te nosi.
Utrobom vrište progutane riječi.
Osjećam trudove dok slutim
da ni glasa neću pustiti,
da ni riječi neću roditi.
Pa zar je toliko teško
priznati ljubav,
a tako lako voljeti?
Zar ću te pustiti da odeš
u neznanju o tome
koliko si velika u meni?
Jesam li dovoljno kreten
da patim potom?
Gledaš me...
I dalje prokleto ćutim,
moleći rođene oči za izdaju.
Čuješ li kako ti kažu „volim te“?

MM

ДАН ПОЕЗИЈЕ

И даље
људи
гладују,
болују,
ратују,
загађују.
Ипак,
поздрављам
ову пролећну
обданицу,
као празник
под којим
се рађају
стихови,
као било који
казаљки ход
у којем сам
жив и здрав,
и заљубљен.

21.(22.) III 2019.
© Саша Угринић