EVROPA

KONKURS JE ZAVRŠEN

Zahvaljujemo svima koji su učestvovali na našem prvom konkursu za kratku priču। Od ponedeljka počinje glasanje, a o načinu ćete detaljno biti obavešteni putem vaše e-mail adrese sa koje ste slali radove.
Autorima izabranih priča dodeljuje se novčana nagrada u visini od 100 odnosno 50 evra, kao i plaćen put i smeštaj za gostovanje u Beču na manifestaciji Srpskog kulturnog foruma (SKF)

Pristigli rad 113
naziv priče: TRULA VIŠNjA
Ljiljana Milosavljević (1952), pisac, Smederevska Palanka

Čekam voz za Beograd. Uobičajeno kasni. Ne žurim. Pogledajući ga radujem se izlazećem suncu. Mala smo čaršija. Zgrada stanice lepa, možda najlepša, ili mi se čini. Čavrljamo grupisani, na peronu, da skratimo vreme.
- Voz iz Niša stiže na treći kolosek! Objavljuju. Uobičajeno dva vagona. Ali jedan je dugačak. Bez kupea i hodnika. Po dva sedišta, levo i desno.
Nas tri uđosmo. Razgledamo sedišta. Mlađa punačka žena sedi do prozora. Crne pantalone, gornji deo svetlo plave trenerke. Crvena rolka. Zlatan lanac oko vrata, narukvica i prstenje na obe ruke. Kraj nje kesa sa hranom. Nas dve sedamo preko puta nje. Odmeri nas, pa uze kesu u krilo. Verovatno je ošacovala dobro društvo za razgovor. Onaj, iz voza, što leči. Kraj nje seda naša treća saputnica.
- Mrtva sam umorna. Prosto sam željna da se naspavam. Dremnem tako malo u vozu. Žena kreće sa doručkom i pričom.
- Putujem iz Lapova. Ne može svekrva sama. Plaćamo i ženu da joj pravi društvo. Ostavila nam je stan u Rakovici. Radio svekar na železnici. I muž mi je železničar. Ne plaćamo kartu.
- Radim u bolnici ,,Sveti Sava“. Ma ja sam iz Soko Banje. Radila sam i tamo. Tamo mi žive i roditelji. Mladi su, žive na selu. Imaju bašte, stoku. A i decu su mi odnegovali. Sin i sada živi sa njima. Ide u školu u Aleksinac. Uči za konobara. Kaže, to voli.
- Trenira i fudbal. Prvo pa muško. Ja imam sestru. Pa ga razmazili i moji. Kao dete, jednom naumio da mu kupim neku pušku. Plače, neće da mrdne ispred izloga. Para nemam, kad ono na sreću naiđe moja koleginica i kaže legla plata. Odem i kupim pušku.
- O patikama da vam ne pričam. Uvek poznate marke. Produžava priču.
- A mobilnih što sam se nakupovala. Uvek one najnovije.
- Baš ga briga, začas izgubi telefon ili ga negde zaboravi.
Upoznali me svi.
- Ništa ne brinite, kaže prodavac, kada sam skoro htela da mu kupim najnoviji model, za punoletstvo.
- Donećete ostatak para, vi ste nam stalna mušterija. Tako ja sa telefonima.
- Što sam se naspremala zimnice, puna tri zamrzivača. Prva ja volim da jedem. A deca, svaki čas traže roštilj. Sve vole iz prodavnice, vajka se.
- Imam i pritisak. A i štitna žlezda mi proradila. Medicinska sam sestra, ali ne stižem da se kontrolišem. Radim u bolnici za stare, blizu mi je stanice. Samo pređem ulicu. Ali sve je to naporno.
- Ma niko za nikog ne pita. Važno da ih smeste. A meni ih dođe žao. Ne mogu da spavam, po svu noć ih obilazim.
- Evo vidite ovaj prsten mi poklonila jedna baka. U međuvremenu uzima mobilni.
- Zovem ćerku! Da li se probudila, tačno na vreme za voz? Ona kreće za Soko Banju, malo kod babe i dede. Uči ekonomsku.
- Ostavila sam ti pare za put! Šta nemaš dovoljno?!
- Daj joj dvesta dinara dok se ne vratim iz Beograda. Sinoć kupovali kečap i sok, potrošili. Deca! Zove devera, da joj pozajmi.
- Svrati kod čike, javila sam da ti da pare! Objašnjava ćerci usput.
- Držala sam razne dijete, završavajući doručak, pravda se, motajući praznu kesu. Pila sam i svakakve tablete koje reklamiraju. Pa ništa! I proseda sam! Vidite!
- Kakva ti je to boja kose? Pita saputnicu. Tamno božule (beaujolais), odgovara joj ova tiho.
- Trula višnja?! Ova se smeši. Osmehujemo se i mi. Stigosmo! Beograd! Odosmo svako svojim putem uz doviđenja.