Данијела Васиљевић (1976)

 преузето са фб

Жена

Кад жена почне да расте, она
продужи корак,
за три милиметра, не више.
Многи то не примете, па о томе само
она зна.
Онда брже стигне тамо куда иде
и много тога заврши, непланирано.
То није мало, иако се тако чини,
та три милиметра, јер се њени кораци
нижу,
умножавају.

Кад жена расте догоди се и да
успори корак. Неких пет милиметара,
не мање.
Тада јој је све даље и можда
не постигне планирано. Нешто
пропусти, свесно.
Прескаче оно мање битно
али упозна стрпљење, и оно буде
вредно губитка.

Кад жена довољно порасте а да
то нико не примети, она се измери
и гласно каже: мој корак је промењен
за толико и толико.
И тада је време да искорачи
и оде. Срећан јој пут.

Паук на страни 123

Сви ми који нисмо у радном односу, да не кажем нерадници, неретко се губимо у времену и силну муку мучимо са датумима и данима у недељи. Ја, рецимо, дане и погађам, али са датуми лоше стојим. Ево, данас, знам да је четвртак и да ради бувља пијаца, али не знам да је 15-ти и да је то пазарни дан машина и алата. Ова пијаца - са машинама и алатима, много је јача од оне са половном робом па је увек и потисне. То се догодило и данас. Ја на бувљој пијаци а тамо - три тезге. Прихватим чињеницу да данас нећу да допуним ни гардеробер ни ципеларник, али приметим да се кућној библиотеци посрећило у виду кутије пуне пристојно очуваних и занимљивих књига. Нађем неколико наслова, донесем кући и поређам по столу. Принесем флашу ракије па добро дезинфикујем корице (као да су листови нешто чистији) и почнем са листањем. Као и обично код таквих куповина, нађем између листова лешеве неидентификованих буба (ваљда је зато бувља пијаца), или чешће препознатљиве ногице испресованог паука. И сад, мислим нешто о том пауку у данашњој књизи – што се несрећник завлачио међу листове ако није могао да изађе. Некако се ту губи смисао. Изашао би он, зашто не би – ваљда му нешто није дало.
Па како ли је онда доспе између страна 123 и 124? Онда се сетих једног догађаја:
Били смо у гостима, породично, не знам код кога и не знам кад (давно је било, а можда и не) и један паук је, онако ноншалантно, просто клизио по исплетеној нити са таванице. Онда је једна жена, онако дамски, узела књигу са полице ( мислим редни број 24 од укупно 62), раскрилила је, па поставила испод паука и само – пљеснула. Домишљато, зар не? Жена је решила проблем а паук остао слепљен међу листовима. Тако сви они лешеви недужних паукова на које сам наилазила у књигама добише оправдање за своје присуство, а ја сазнање колико су људи величанствени у својим здраворазумским поступцима.

    Дечије руке

    Да, оне говоре.
Док ти онако мајушне, још модре и уморне од рођења, стежу прст, док ти несвесно притискају груди при чуду дојења, док те држе за косу успављујући се стиховима само њима знаним, док се пружају да ти дају омиљену играчку, док се шире да ти покажу колико те воле, док пишу прво слово, док шире пред тобом стечену диплому, док ти, изнемоглој, дају чашу воде.
Док те молитвом грле.

   Дечији смех

   Соба се тресе.
Тренутак добија снагу несразмерну његовој дужини. Прети да продужи своје трајање. Материја губи свој облик. Небитно је хоће ли овај зид постојати, хоће ли се ова врата икада затворити, хоће ли свет опстати. Тако је мала васиона, у длан да стане.

Објављено:
Књига прича „Изнад падине изломљених кровова“ Народна библиотека Смедеревска Паланка, Књижевни клуб „21“ Смедеревска Паланка, 2011.
Књига песама „Снага росе“, Дом културе Ивањица, 2013
(књига је штампана као прва награда на конкурсу за најбољу љубавну песму