ЛЕПА СТВАР
Мом оцу Милоју
К'о бели мачићи облачци се заиграше на небеској плавети. На врхунцу годишњег циклуса природа се пропела барокним, баршунастим зевом и ускомешаним, разденутим осмехом дала, пред починак, последњи отпоздрав сунцу. Оно је још једном изискрило у беочугу, заиграло на хоризонту. Протегло се и проткало у снази жила, у распаљености лишћа. Наталожило се у сласти, расцветало у једрини и распукнутости плодова.
Отац и син пошли су у село да сређују повртњак. Унутар обасјаности дуго очекиване ведрине отац је скупљао дарове биља, напућене од зноја и по које капи крви, син косио врежне остатке и у међувремену нарасли коров, јер је терен требало припремити за орање. Равнодневница пролази, а посао мора да се заврши на време.
Сувише снажно младић је стезао храпаву држаљу, па га ни у пола посла прекиде бол од ране на руци. Да се не би више озлеђивао, уместо рукавице коју не нађе у дединој кући послужио се комадом давно изношене кошуље.
Отац је вадио кртоле из земље и уз негодовање што му је запао тежи посао, чистио их од блата. Повремено би се ћутке окретао ка сину. Овај је у омами пулса секао не мислећи ни на шта, замахивао ... и замахивао, тражећи одмор у ритму. „Хоп ..., хоп хоп” – почео је да плеше са својим алатом и олакшава издах биљкама. Отпор покретима се смањивао и како су постајали складнији, једни са другима су се и поистовећивали. Облачци играше у плавети.
Орност и задовољство – оживеше! У телима се успоставило мелодично кружење. Смарну мемлу заменила је бистрина сталожене одсутности. Каткад би застали да узму дах и да се расхладе, осете топлоту на орошеним лицима.
Темпо рада се уклопио у брзину протицања дана, што их је орасположило. Све планирано било је завршено. Кочићи су извађени, убир у гепек спакован. Откос остаје да се суши.
Озарених мисли, отац је возио расклиматани ауто и кројио нове планове, а син пуштао ослобођеним чулима да упију надошлу, млаку ноћ.
На то га подсети изненадни свраб да погледа у длан, где је на нежноружичастом венерином брегу пригушеним светлом сијалице засијао кружни црвени брежуљчић (као Сунце у сутон)! Мирисао је на купку, а благи умор га је водио у сан.
Жуљ ће почети да се суши, опорост ће хранити његову безбрижност. Једног пролећа, гоњен поветарцем, узео је трошну грудву земље и чврсто, дуго, држао. Топлина је ушла у душу. Душа се окрепила.
Каинов жиг бледи са чела.
ОГЊЕНA
Буди као ватра –
Нека гори
само нека гори
Из ње ништа прљаво
Из ње упад у светлост
непојамно свеимено
Трбушни плес
илуминираних конкубина
зачудна веселост суђаја
Само нека гори
мимиком скитњом
усхитом
ко смешак мултиверзума
електрицитетним
реченицама
међу непцима пречица
У букет плам
топи се ам
Само нека гори
несвест у свест
мајсторија балерина
на леду бивших уздаха
Нека плави
на врховима румених
застава
одижућег ветра
Нека гори
унутра и уоколо
из свог унутарњег
стреловита
плодоносна
Има ватри
од којих нестају људи
огњишта ловишта
а то ова није
То је демон ватре
што се кити њеним
светлуцавим покретима
Зато
буди ватра
свесна
своје галопирајуће моћи
Буди варница
у гибу потенција
док скидаш прашину
са неманифестованих идеја
жељних да се роде
пре него капну
са крила феникса
док гре
у свој нови лет
Разгори изгори
Из свог пепела дигни се
Запенушај у ултраљубичастом
Замириши у аквамарину
Па се успни
избрисаним спиралама
своје небеске
генетске шифре
Мораћеш да се ознојиш
Мораћеш да крвариш
Мораћеш да изгориш
Зато гори
гори и љуби
својим сјајем
...
Нека гори
Само нека гори
тај пламен-плам
До рубова
До центра
Шалим се на свој рачун. Ко ће да плати?
Немам пара. Тражим здраву, запослену жену због заснивања продице.
Стално се вртимо у круг. Као да смо прављени на грамофону.
Никад није бежао од посла. Трчање му није јача страна.
Иза затворских решетака биће пуно заштићених сведока.
Неки су под кредитом. Неки, под ковертом.
Није њему лако. Тежак je 25 милијарди.
Саша М. Угринић (1971), дипл. машински инжењер. Пише песме, кратке приче, хаику и афоризме. Објавио две књиге поезије: Језик жеђи /Тренутак цвета, са Славишом Крстићем (Дом културе Ивањица, 2007), Отварања (ауторско издање, 2015). Живи у Великој Плани.
Нема коментара:
Постави коментар