У Великој Иванчи, на промоцији зборника поводом књижевног конкурса: "Тренутак је цео живот, а живот само тренутак". На конкурсу су чланови књижевног клуба 21 из Смедеревске Паланке добили похвале са своје песме на конкурсу, а то су: Мирослав Павловић, Љиљана Милосављевић и Ана Ђурић Марјановић, а члан нашег књижевног клуба Илија Веселинов је заступљен у зборнику.
Похваљене песме
Ана Ђурић Марјановић
ЈАУК
Знам те вило и мотико
Уперене на сиротог,
Богаташ се за вас лати
Не да копа,
Ни да пасти,
Већ да жање туђе муке,
Упластене у јауке.
Знам те њиво не орана
И ливадо не кошена,
Док се пусти душа твоја,
Тебе жале којих нема,
Над коровом душа дрема.
Знам те кућо од дедова,
Вазда си нас гостовала
У богатству и у беди,
Срушили те да не сметаш,
Успомена давна бледи.
Знам те мајко напаћена,
Не питаше никад тебе,
Ни за боли ни за муке,
С осмехомнас испраћала,
У загрљај дочекала,
Сад у рајском хладу спаваш,
Док ка теби хрле руке.
Знам те моја Крсна славо,
Оца мога и дедова,
Над колачем гори свећа.
Са ким сада да те славим,
док над кровом вране лете?
- Нејака су ово плећа.
Љиљана Милосављевић
СТРЕПЊА У ДОЛИНИ СТРАХА
Не знам шта нам долази
долази полако без најаве
долази, душа сигурно зна
стисла се, стрепи, трепери
земља се сунцу приклања
Спавали смо уљуљкани
шареним лажама занесени
долази осећам разлива се
преплавило је и небо
избледели месец боју мења
Покварењаци би на Марс
празне главе најгладније
мало нам знаним потезима
акцијама пумпају раст
отиском прста, зеницом ока
Алибабина отвараће се врата
А у пећини Алибабиној
седмоглава засела аждаја
звезду са истока не погледамо
у прашини под ногама тражимо
давно загубљено, а небо једно
све даље од потомака човека
Долази не знам шта ли је
и овако је страшно како је
да страшније не може бити
долази сигурно је, шта је
осим Творца нико не зна
добро није, душа осећа.
Мирослав Павловић
ЛАВИРИНТ
Замислимо тренутак
какви смо некад били:
Ја, да сам такав,
као што никад нисам био,
а Ти,
да си онаква,
као што си некада била
- на почетку живота
који нисмо ни живели,
јер други су га проћердали
уместо нас.
Сањао сам ноћас некакав бескрај,
чудесну путању
којом корачам кроз живот,
том зачараном лавиринту,
тражећи те.
Видим само Твоју сенку
која хита ка мом сећању;
тренутак нас дели од додира,
привида, или фикције
с којом улазиш у мој поглед.
Не брини, рекла си,
ја сам Аијадна и са собом
увек носим своје чаробно клубе,
чији ће нас крај нити
одвести на једини излаз.
Сети се, у овом лавиринту
смо читаву вечност
и само је моја магија учинила
да кренемо у нови живот
који ће, ако будемо имали среће
трајати само један тренутак.
Одабране песме
Илија Веселинов
ОЗИРИС НА ТРЕШЊИ
Гурнут у живот
Гледам у земљу
Чекам мог Озириса
Да, лако ћу носити старост
Претешко је сећање на детињство
Био једном неки сокак
Било једном неко Сунце
Био једном неки Дунав
Било једном неко дете
Шешир од сламе
Улица од песка
Ноге од ветра
Руке од перја
А срце од лета
Тек сада знам зашто постоје трешње
Да их нека деца, некад беру
И да се неки старци свог детињства сете
Нема коментара:
Постави коментар