уторак, 28. јануар 2025.

ВАЉАМ, Душам Мијајловић Адски (1953)

Победничка прича овогодишњег конкурса Реч народа,Пожаревац за кратку новинску причу „Миливоје Илић“ . аутора Душана Мијајловића Адског из Ниша.

ВАЉАМ

- Седите!

- Седим, господине, судијо. Од муке! Видим, ви имате бујну косу. Нећу да вас питам за лек. Брига ме за косу, мене мучи затвор.

- Мислите, столица?!

- Ма, затвор, бајбокана. Кад ме ви ребнете на правди бога.

- Никог ја нећу да ребнем! На моја питања одговарајте са да и не. Jедино кад вам поставим потпитање, одговарате са две-три реченице. Подразумева се, без надмудривања. Да ли смо се разумели?!

- Јесмо! И нисмо! Да простите, не знам који ћу ја мој овде.

- Господине, ово је суд, без псовки и вулгарности. Идемо редом. Дана 13.03. ове године ви сте са извесним Сортиром били у ,, Талији ’’. У питању је кафана. Тада сте свом пријатељу, повишеним тоном, рекли: Ја ваљам! Ја више ваљам од свих вас! Је ли тако?!

- Баш, тако! И он тврдио да ваља. Лаже. Има их који ваљају, али, ја највише ваљам.Ваљам од како знам за себе.

- Господине, свако ко ваља, мора да и одговара. Што више ваља, или је ваљао, чека га дужа робија.

- Извините, гоподине, то значи да ми који ваљамо морамо у ћузу, а лопови да се шеткају по граду и троше покрадено. Да се ја нешто питам, сваки човек би требао да ваља. Наравно, и дете.

- Господине Ваљаревићу, има ко о томе брине. Ви сте признали да ваљате. Сад вас јасно и гласно питам: Значи, ви лично ваљате?!

- Да! Шта ме брига за друге. Па сви знају у мојој махали да ја ваљам.

- Браво! Значи, наш полицајац ( који је био у цивилу) све је добро забележио. Будите му захвални, није хтео да вас ухапси на лице места. Као што видите, био је коректан према вама па је обавестио мене, дежурног истражног судију. И ви сте се понели одговорно, нисте пружали отпор приликом привођења. Паметно, биће и мало и олакшавајуће околности.

Плус, ваше признање да ваљате. Паметно, паметно!

- Човече, ја о себи гворим, себе знам, нећу ваљда за Мику Мистрију да кажем да ваља. Па тај не зна зарезаљком оловку да наоштри. Или онај Стева Гуре, он се ваља једино кад упадне у бару где се свиње ваљају.

- Господине, оставите познанике на миру. Они нису предмет овог случаја. Видим, решили сте да сараћујете до краја. Сад идемо на мало деликатнија питања. Претпостављамо да имате много новца, а ипак, скромно се облачите. Поред тога, некако ми се простодушно понашате. Рекао бих, умете да глумите. Заборавите на то, сад морате да одгворите на једно директно питање.

- Какв дирек помињете. Леле! Значи, биће стрељања.

- Рекох, маните се глуме. Слушајте ме добро! Одговорите ми где и како перете новац, или, ко вам пере зараду. На кога сте пренели вашу имовину?

- Господине судијо, знам за јадац, моја Сида воли да гледа ту скривену ...или беше, покривену камеру. Јој кад ме види на телевизији. Додуше, немам онај ледени већ онај телевизор с велико дупе отпозади. Не ваљам једино мојој Сиди. Ма, њој не ваљам ни луле дувана. Само звоца, а све то због оне комшинице Сојке којој богами још како ваљам.

- Господине, насмејао си својом глумом секретарицу, али, мене нећеш. Одговари ми како переш новац. Кога си све у прању умешао.

- Ја се извињавам, али, ви мене, судијо, прогласисте за лудог човека. Ја ни веш не перем. Моја Сида једном месечно опере нам веш - кад нам претекне која цркавица за прашак. Где се, о Господе, перу паре. Где сам ја ово залутао.

- Милена, позови оног полицајца. Ја више немам живаца да га слушам. Или је добар глумац или је за Холивуд – судија ће жени која води записник.

- Судијо, ја нисам луд. Крста ми!

- Рекао сам, Холивуд! – продера се судија.

- Не знам ја где вам је то. Не идем ни до Топонице, дедовину да обиђем.

Улазак полицајца обрадава господина Ваљаравића. Живну:

- Да, овај је био у ,, Талији ’’. До нашег стола. Био је у фином друштву.

- Одлично! Пред њим, признај још једном да си хвалио да ваљаш.

- Признајем! Од пајташа, који су били за мојим столом, ја ваљам највише. Од вас, више не ваљам, ви сте судија. И овај момак, полицајац, ваља више од мене. Он брине о свима нама. Плави анђеле, ред би било да објасните судији у чему је проблем па да идем. Чека ме друштво у оној биртији. Често ме часте, воли раја људе који ваљају. Плус, хоћу оном Мистрији да објасним да од њега ваљам сто пута више. И он се зацопао у Сојку, али, јадац! Сојка је паметна, добро зна ко ваља а ко не ваља.

На позив дежурног истражног судије ушао је човек у цивилу.

- Полудећу због овог глумца, или... Да лис те проверили где живи, како живи, с ким се дружи?! - судија се нервозно обрати придошлом.

- Да се, господин, не увреди, живи, скоро, ко миш у гвожђари. Кажу, највише се дружи с колицима, мислим, на грађевини. Ради и друге, тешке, послове. Сви кажу да је поштен, вредан, ваљан као мало ко.

- Тренутак. Кажу, ваљан као мало ко? – судија ће и обриса зној с чела.

- Ваља нама комшија! Баш ваља! Ех да нам је више таквих ваљаних и вредних где би нам био крај – инспектор је био јасан и гласан.

Судија је дуго ћутао. Потом је његов смех све изненадио. Једино је секретарица остала равнодушна. Она је добро знала шта у њеном крају значи реч ваљам али је уживала у представи – једнолични дани су јој одавно дасадили.


Душан Мијајловић Адски ( Суви До – Блаце) пише прозу, поезију, приче и песме за

децу, хаику поезију, сатиру, књижевне приказе и новинске текстове.

Објавио је збирке песама: Несаницом до истине, Једино признајем своје распеће и

ОЧИглеДНО; збирке прича и приповедака: Калигула на кестеновом листу, Трошење сна, Трошење страха, Трошење (не)моћи, Рам за црно-беле слике, Несрођени; збирке хаику поезије: Крчаг за росу и Стварност, неколико жанровских новела и преко 1800

жанровских прича. Добитник награде ,,Гордана Тодоровић“ 2024. за необјављени рукопис поезије.

Заступљен је у Антологији нишких приповедача и још неколико антологија.


Другонаграђена је прича „Радозналост“ Драгане Јевремовић из Пожаревца, а треће место завредела је прича „Спасовдан“ Пожаревљанина Љубисава Грујића.





субота, 25. јануар 2025.

ЧИТАМО ПОЕЗИЈУ, Изет Сарајлић (1930-2002)

МАЛА ВЕЛИКА МОЈА

Вечерас ћемо за њих вољети.
Било их је 28.
Било их је пет хиљада и 28.
Било их је више него што је икад у једној пјесми било љубави.

Сад би били очеви.
Сад их више нема.
Ми, који смо по перонима једног вијека одболовали самоће свих
свјетских Робинзона,
ми, који смо надживјели тенкове и никог нисмо убили
мала велика моја,
вечерас ћемо за њих вољети.
И не питај јесу ли се могли вратити.
И не питај је ли се могло натраг док је посљедњи пут,
црвен као комунизам, горео хоризонт њихових жеља.
Преко њихових нељубљених година, избодена и усправна,
прешла је будућност љубави.
Није било тајни у полегнулој трави.
Није било тајни у раскопчаној блузи.
Није било тајни у клонулој руци с испуштеним љиљаном.
Биле су ноћи, биле су жице, било је небо које се гледа посљедњи пут,
били су возови који се враћају празни и пусти, били су возови
и макови, и с њима, с тужним маковима једног војничког љета,
с дивним смислом подражавања, такмичила се њихова крв.

А на Калемегданима и Невским Проспектима, на Јужним Булеварима
и кејовима растанка, на Цвјетним Трговима и
Мостовима Мирабо, дивне и кад не љубе,
чекале су Ане, Зоје, Жанет.
Чекале су да се врате војници.
Ако се не врате, своја бијела негрљена рамена даће дјечацима.
Нису се вратили.

Преко њихових стрељаних очију прешли су тенкови.
Преко њихових стрељаних очију.
Преко њихових недопјеваних марсељеза.
Преко њихових изрешетаних илузија.
Сад би били очеви.
Сад их више нема.

На зборном мјесту љубави сад чекају као гробови.
Мала велика моја,
вечерас ћемо за њих вољети…

понедељак, 13. јануар 2025.

КЊИГОВАЊЕ, О књизи Илије Веселинова

https://knjigovanje.weebly.com/knjige/potraga-za-covekom Potraga za čovekom   Piše: Danijela Vasiljević O knjizi „ Provetravanje razuma” Ilije Veselinova Ilija Veselinov do sada poznat javnosti kao aforističar, predstavlja se knjigom priča u kojima ostaje aforističarski nastrojen, ne formom, već stavom i perspektivom skeptika. On svoj književni svet koristi da skrene pažnju na mnoštvo izopštenih karakternih osobina koje  ne dozvoljavaju da čovek bude ono što jeste u stvarnom svetu, u kome autor i nalazi inspiraciju. ​     Tematika je nagoveštena već u naslovu knjige. Politika, nezadovoljstvo, pakao, zavist, ruganje, laži i prevare prepliću se kao niti kroz celu knjigu, nagovešteni već u naslovima: Ponor ničega, Sumračje, Nešto i ništa, PARTY MORTALE, Dobrovoljac u paklu... Što se tiče likova, i njihovi karakteri su već određeni u naslovima kroz nametnute nadimke koje akteri nose kroz život kao svoje obeležje: Pera zlotvor, Večni Pura, Pera konj, Dobrohotni Mališa, Zare zvani Tustra. ​ Priče su uravnotežene kako u temama, tako i u stilu. Rečenice su kratke i britke. U njima se pored rečenog mnogo toga i nagoveštava. Likovi su birani kao opšti akteri koje je svako mogao negde da sretne ili ih je već video i doživeo. Pisac oko sebe vidi sujetu koja izjeda njegove likove, taštinu kojom su svi oni obavijeni kao štitom bez imalo želje da bilo šta promene. Oni su vrlo često oličenje čiste prirode koju izjedaju  društvo i sredina i koji samo kroz sarkazam mogu da opstanu (Pura, Zare, Mališa...)     Veselinov posmatra apatiju oko sebe koju je u ljudima uslovio način život sredine, ali ne poriče ni da se čovek rađa kao nečisto biće, čak navodi, u jednom trenutku da se i sam rodio sa šezdeset četiri zuba i odmah tražio da jede što asocira na ugriz majčine dojke i njenu patnju koja se nastavlja i nakon porođaja. Na taj način, autor se poistovećuje sa svojim likovima i jednostavno se predaje jer ne vidi način da nešto promeni.     Pisac se obračunava sa čovekovim iskvarenim postupcima naglašavajući ih rečenicom „Šta će mi ono što imam!“ Ova  izjava je zajednički činilac većini priča jer likovi pate za onim što nemaju a zanemaruju ono što već poseduju. U jednom trenutku, on opravdava njihove postupke za koje smatra da su uslovljeni proživljenim nezadovoljstvom i nametnutim pravilima: „ Nije red čeprkati po dušama onih koji piju.“     U nekim delovima prisutno je i poetsko izražavanje koje je upečatljivo u pričama Ponor ničega i Ništa i nešto. Čini se kao da se one nastavljaju jedna na drugu. Ove priče oplemenjuje knjigu  i iz negativnih predstava daju nagoveštaj dobrog kroz opis življenja iz piščevog ugla posmatranja. ​     Sami događaji Ilijinih priča ne nose težinu, već to na sebe preuzimaju upečatljivi likovi na kojima je težište ali i pažnja piščeva. Njihovi karakteri su nosioci celokupne knjige, oni su centralna tema i ideja koja pisca inspiriše da ipak začeprka ispod površine i na zanimljiv i neobičan način predstavi sebe u odnosu na svet oko njega koji žučno želi da razume.