петак, 16. март 2018.

ЂОРЂЕ НЕШИЋ (1957)




Ђорђе Нешић (Бијело Брдо, 1957) је књижевник и управник Културног и научног центра „Милутин Миланковић“ у Даљу у Републици Хрватској. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду (група за југословенске књижевности и српскохрватски језик). До сада је објавио осам књига поезије: Црв сумње у јабуци раздора (1985), Сурогати (1990), Чекајући Створитеља (1995), Харонов чамац (1998), Прозор кроз који Дунав тече (изабране и нове песме, 2000), Граница (2006), Боље је бити у мањини (2015) и Полог (2016). Песме Ђорђа Нешића заступљене су у бројним антологијама поезије. Године 2004. објавио је завичајни рјечник под насловом Лук и вода, чије је измењено и допуњено издање, под називом Лук и вода, завичајни рјечник с ушћа Драве у Дунав, штампано 2012. Члан је Одбора САНУ за динамику климатског система Земље и дело Милутина Миланковића. Живи у Бијелом Брду и у Сомбору.
За песнички опус добио је бројне награде и признања: Бранкову награду, Награду Лаза Костић, Награду Милан Лалић, Плакету Сарајевских вечери поезије, Награду Сава Мркаљ, Жичку хрисовуљу, Повељу Венац слободе „Радомир Дракулић“ за родољубиво песништво, Змајеву награду, Награду Одзиви Филипу Вишњићу и Петровдански вијенац.

ПРОЗОР КРОЗ КОЈИ ДУНАВ ТЕЧЕ


Једном, ако се размрсе нити
и пораз престане да пече,
кад мине све, да ми је бити
прозор кроз који Дунав тече.

Па да кроз мене поглед оде,
у зору када сунце гране,
преко широке плаве воде
до тополикā с бачке стране.

А увече, када се згусну,
на мени капи бивше паре
да ми, пре но што мирно усну,
дечји прсти цртају шаре.

Да ми је бити, бар једно вече,
прозор кроз који Дунав тече.


На основу члана 9. и 10. Правила о организовању песничке манифестације „Дисово пролеће“, жири за доделу  Дисове награде у саставу: проф. др Радивоје Микић, председник жирија, Никола Вујчић и др Јана Алексић, чланови жирија, на састанцима одржаним у Београду 23. 2. 2018. и у Чачку 14. 3. 2018. једногласно  је донео 

                                                          ОДЛУКУ

да се  Дисова  награда за 2018. додели  песнику Ђорђу Нешићу

Образложење

Ђорђе Нешић (1957, Бијело Брдо код Осијека) у књижевност је ушао 1985. године, објавивши књигу Црв сумње у јабуци раздора, и до данас је објавио осам књига песама и ушао у ред најбољих савремених српских песника. Иако је у првим књигама био близак неоавангардном песничком изразу, Нешић је 1995. године направио поетички заокрет, окренувши се традиционалним песничким облицима и тематици која је најподеснија да изрази једну апартну и егзистенцијалну и колективну позицију. Наиме, живећи у сасвим специфичним околностима, а ослањајући се на српску књижевност од барока наовамо, Ђорђе Нешић је постао песник који у правом смислу речи изражава све димензије националне судбине. Место Ђорђа Нешића у савременој српској књижевности је утолико особено што је он можда једини успео да у песничкој форми изрази основне друштвено-историјске околности у којима се нашао српски народ изван своје матичне државе.
Жири
проф. др Радивоје Микић
Никола Вујчић
 др Јана Алексић
Чачак, 14. март 2018. године
 

четвртак, 8. март 2018.

Милена Павловић Барили (5.11.1909. – 6.3.1945.)






















Шпанске песме
VIII

Ослушни
ослушни
ослушни
промену које доносе године.
У скученом ваздуху
остају успомне,
скривају се лета.
И даље се чини неистином
да смо се родили једног од њих.
Са душама обележним датумима
и длановима прожетим знањем
путујемо.
без точкова
без коња
без једара
не гледајући у оштри крај
на коме се лук савија.
У очима носимо
одсјај звезда,
на челима
несвесност постојања,
под језиком
бескорисно знање –
а у коси
прашину са поља
којима смо прошли.

X

Непомичне и сјајне
гледају твоје далеке очи.
на својим празним длановима
носим успомену
на облик твоје главе,
твојих рамена, твојих усана.
Чувам и смирени осмех
твоје доброте.
Других ствари немам
Нити ће ми икад затребати
друге ствари.
Била сам богатија од читавог света.


уторак, 6. март 2018.

Ранко Ђиновић (1962)






















Ти живиш близу аутобуске станице

Чезнем данима
Лутам перонима
Ти живиш близу аутобуске станице
Измишљам путовања у свим правцима
Данас за Подгорицу
Сјутра Ратковац
У сриједу Пећ
Четртвртак Призрен,..
Ти живиш близу аутобуске станице
Станујем на перонима
Чезнем ноћима
Мијењам ноћног чувара
Обавјештавам путнике о часу поласка
Ти живиш близу аутобуске станице
Потући ћу се без разлога
Нека ме саслушају органи реда
Измислићу необориву причу
Ти живиш близу аутобуске станице
Подмитићу мало циганче
Да ти однесе под прозор писмо
Састављено од четири ријечи
Прашћај ако си љута
Чезнем непрестано
Ти живиш близу аутобуске станице

Ђаковица зима, 1986.год.

Не могу умријет

Хтио сам нешто да кажем
Али ми се ријечи погубише
Одустадох да стихове слажем
Рекла си волим тихо тихо тише
Твоје су очи најљепша музика
Могу ли бити само једна нота
На лицу осмјех нема више крика
Нема нема смрти сав сам од живота
Твоје лице сија и ништи тамнину
Внутарња љепота обасјава свијет
Обузе ме чудо кад крај мене мину
Љубав свевремена ја нећу умријет

Љето 1989 Ђаковица
Из збирке 33 Љубавне

Кад сам те срео

Ко те није сањао на просјака личи
Тебе славе небески летачи
Ти ме ко тајна непозната
Вадиш лудог из живог блата
Кад сам те срео
Срчани предео заобилази невријеме

Ти дођи

Ти дођи
Чекам испод исте липе
Бројим ти кораке
Сусрет очију
Ти дођи
Добра моја
Поклањам ти вјерност
Ти дођи
Спаваћу ноћас на рукама твојим
Снијеваћу анђеле чуваре
Ти дођи
Душе ми твоје као снијег бијели
Не могу без тебе трен да саставим
Ти дођи
Само ти и ја
Шапат лишћа и тишина

Парк у Ћаковици 1987

Ове ноћи

Пјан сам од свјетлости
Твоје су очи увијек будне
Чекам те на Рибничком мосту
Очи су ми упале руке студене
Погледај ме и стегни руку
Силази вече снијевају уморне птице
Усамљен просјак у капуту гледа
Нека усне ћуте док срца говоре
Можда се нада пробуди просјаку
Ове сам се ноћи поново родио
Не сјећам се више ко сам некад био

Из збирке 33 Љубавне


Ранко Ђиновић је рођен 1962. године у Ратковцу код Ораховца. Објавио је следеће збирке песама: „Метох у пламену“, „Молебан“, „Признај да си невин“, „Крстопоље“, ,,Са неба се све познаје“, ,,Дечански бруј“, ,,Ноћас госпо моја“... као и драмски текст „Метохија“. Добитник је награда „Кондир Косовке дјевојке“, „Лазар Вучковић“, „Григорије Божовић“, „Песничко успеније“, „Лазар Кујунџић“... Песме су му превођене на руски, белоруски, грчки, пољски, италијански и француски. До јуна 1999. године живео је у Ђаковици а сада живи и ствара у Београду.



четвртак, 1. март 2018.

Паво Хавико (1931- )
























КАД НЕМАМ НЕШТО ДРУГО,
ДОНОСИМ ПАР БЕЛИХ
ОБЛУТАКА У КРЕВЕТ

Кад немаш нешто друго, донеси пар белих
облутака у кревет,
море је обојило камење белином,
оно дише, сачувало је мирис. Мој ти је савет:
узми само пар камичака
само толико колико за себе ако ти је кревет
довољно широк.
Желиш да живиш свој живот. Добро,
желиш да будеш свој.
Али буди опрезан, црви баш такве чекају.
Желиш да живиш док си млад.
Грешка. Хиљаду слепих очију изгришће твоју
сенку.
Страхујеш као дете које удише мрак у сред
Игре.

ДЕВЕТА ПЕСМА

У сну сам увек у крошњи дрвета које видим
кад се дан и ноћ изједначе. Јесен на селу
а кроз очи ми лети јато птица, загреј себе.
Овде на дну неба баре се замрзну,
небо је прозирно и не може да издржи,
душа је ослобођена.

ДОЗВОЛИ ДА ТИ И СЛАТКА
СЕЋАЊА ИШЧЕЗНУ

Дозволи да ти и слатка сећања ишчезну, умру,
изгубе се,
јер сада када си сасвим утонуо у снове
и тамо живиш,
тамо је сусрет непотребан и болан као растанак.

ХРАБРОСТ

Храбро, Овидије. Ниједна казна није дужа
од живота.
Погледај, живот је због тога тако саздан да
нећеш по други пут
да осећаш жал за овим светом.

КАД ОДЕШ КОД ТИРАНИНА

Мале песме је инспирисао тиранин,
он не разуме шта је то код њега тако чудно.

ЛЕТО ЈЕ КРАТКО

Лето је кратко и младост кратка као рат
па се не исплати вадити камичак из ципеле.

ЖИВА БИЋА СУ САЧИЊЕНА ОД ВОДЕ И СТРАХА

Жива бића су сачињена од воде и страха,
зато су жедна и плаше се.

НИКАД НЕ ИЗЛАЗИ
ИЗ СВОЈЕ СОБЕ

Никад не излази из своје собе која је и
направљена да се
у њој играш.

ПРЕ НЕГО ШТО ПОЂЕШ,
НЕ ЗНАШ КУД СИ ПОШАО

Пре него што пођеш, не знаш куд си пошао.
Кад стигнеш на циљ, не сећаш се
одакле си дошао.
Смрт не даје лекције,
не даје обавештења о својој земљи.
Нема користи од сазнања
нити од сјајног дара за говор.

КАД БИ ДРВЕЋЕ УМЕЛО
ДА ПИШЕ

Кад би дрвеће умело да пише
писало би на пергаменту.
Огулило би нас и од наше коже са леђа
направило најбољи пергамент.
Написало би узвишено писмо дрвећа,
требало би да заштити јадне људе
и да им сада буде добро.
  
Превод са финског Чедомир Цветковић
КОВ Вршац, 2003.