БУДИБОГСНАМА (Сатиричне приче), Милко Стојковић (1952)

ТОЈ СОРТИ ПЕСНИЧКОЈ

Даћу ја вама потоке и жуборе. Све то треба уканалисати у пластичне, гумене и гвоздене цеви, па у хидроцентрале. Све те ваше песничке заносе кроз жице и струјомере, а вама ако сте баш толико жељни ено славина у кухињи па одврћите воду колико вам воља. Завалите се у фотеље и слушајте шапутање течности кроз водомере.
Даћу ја вама пропланке, ливаде и шуме. Све то треба посећи, а за ваше јадиковке довољне су и пластичне јелке и пластично цвеће. Отворите прозоре и врата, направите промају па слушајте музику ветра кроз пластично лишће.
Јебало вас држање за руке и додири нежни. Сви би ви мени рукавице носили и зими и лети. Јебали вас заносни погледи и чежње у очима. Не би мени нико ходао светом без наочара за сунце чак и по мраку. Не бисте ви мени дрхтали и треперили, не живи се од љубави.
Даћу ја вама повесма магле, рујна вина, Цигане свираче и птице певалице. Све бих то укалупио у таблете и давао на рецепт и кашичицу. Домовини су потребни рудари, капиталистима ваш зној, а не ваша стихоклепања и шапутања што нам децу трују.
Све бих ја вас песнике пред суд народни.
Даћу ја вама пропланке, ливаде и шуме. Све то треба посећи, а за ваше јадиковке довољне су и пластичне јелке и пластично цвеће. Отворите прозоре и врата, направите промају па слушајте музику ветра кроз пластично лишће.
Јебало вас држање за руке и додири нежни. Сви би ви мени рукавице носили и зими и лети. Јебали вас заносни погледи и чежње у очима. Не би мени нико ходао светом без наочара за сунце чак и по мраку. Не бисте ви мени дрхтали и треперили, не живи се од љубави.
Даћу ја вама повесма магле, рујна вина, Цигане свираче и птице певалице. Све бих то укалупио у таблете и давао на рецепт и кашичицу. Домовини су потребни рудари, капиталистима ваш зној, а не ваша стихоклепања и шапутања што нам децу трују.
Све бих ја вас песнике пред суд народни.

ПОПУЊЕНО

- Ја сам вештачка интелигенција.
- Ајдеее! Ја сам Ајнштајн.
- Не сери, ти си Милко.
- А псујеш, псујеш.
- Тако сам програмирана за Србију, иначе не бих опстала.
- Значи и крадеш и лажеш?
- Мора да будем што сличнија вама да би ме прихватили.
- И обећаваш? Шта ти нудиш?
- Шта бих друго него веће пензије, веће плате, нове фабрике, запошљавање, бољу будућност.
- Хвала лепо, мало си закаснила, имамо већ довољно политичара.

БЕМ ТИ ПРОЗОР

‒ Бем ти прозор!
Тако је псовао мој покојни отац.
Ништа нисам питао. Увек је следио исти наставак приче.
‒ Много ме та рупа коштала. Зидари је нису зидали, наплаћивали као да јесу. Фасадери је нису малтерисали, наплаћивали. Молери је наплаћивали, кречили нису. Столари је забиберили, стаклари ме коштали као златари. На крају је све то моја жена завесом зачинила.
Са годинама сам све чешће седео поред прозора и буљио кроз њега. У почетку сам зурио негде у даљину, према истоку. У сунце. Небо. Месец. Звезде. С временом ми се поглед скраћивао. Најпре до околних брда, па се спустио на градске солитере на периферији града, а на крају до кровова околних кућа у комшилуку изнад којих би једва канула покоја звезда. На крају је сасвим клонуо и пао на улицу испред моје куће.
Улицом су пролазили празни људи, носили празне торбе, теглили празне душе. Вукли су за собом ране из ратова, ожиљке из демократије. Прође и понека живуљка од оних што живе пасјим животом. У свом сивилу њихови животи су зрачили оптимизмом. Чак сам у појединим тренуцима имао жељу да будем њихова сорта, али ми није успевало.
И док сам се ја стапао у сивило и околину, моја жена није скидала очи са телевизије. Гледа и смејуљи се. Смеје се. Жена се смеје, еј!
Вирнем ја кратко на ону кутију, а тамо, бокте, све шарено. Није безбојно као моја улица. Погледам мало боље, а тамо има радости, смеха, пољубаца, загрљаја. Има живота. И кад га отвориш, не дува промаја.
Одмакнем се од прозора, а примакнем телевизору. Богме, женидбе, свадбе, рођендани, прославе, годишњице. У односу на гледање кроз очев прозор, гледање кроз овај прозор у свет је рајски живот. Моја лева страна која је била ближе телевизору доби боју. Седнем ближе жени надајући се да је срећа заразна и прелазна. Целог поподнева нисам одвојио очи од екрана. Људи се сунчају на плажама, скијају на планинама, шетају крај река. Мени као да омиле живот. Чак сам неколико пута удахнуо и ваздух.
Увече у пола осам појави се на екрану Онај Наш. Отвара фабрике, запошљава незапослене, гради путеве, повећава плате, лечи болесне, побеђује у изгубљеним биткама, усрећује несрећне. Милина једна! Боже, како је живот леп! Ни налик оном који се види кроз очев прозор. Овај прозор у свет ми отвара нове видике, шири хоризонт.
Трећег дана купим стотинак цигала, дођоше два Црнотравца и зазидаше онај очев прозор што гледа на улицу, а купим још два прозора у свет у боји.
Сад и ја живим нормално.
Бем ти прозор!

Наши у зборнику ЖУБОРИ СА МОРАВИЦЕ 2023

 

Путовања
Љиљана Милосављевић

Око твоје сањиво
у води се огледа
и голубије мило ме гледа
даљином жеља путује

Мисао ми на врх језика
ветар сањивим
облацима
успомене шара

Купинице у недрима
у нади ишчекују
најлепши сусрет
сунчаних дланова

Чувари ватре
Влада Илић Тушаковић

Звала се Алма
Као мој присвојни придев
По који залогај
И лаки пољубац у образ

У сенкама дрвећа
Руке нам
Као гипке гранчице
У игри

Да смо тад знали
Да ничег бољега нема
Од тога тада
Апсолутно ништа

Живота ми
Били бисмо себични
Чувари ватре
Оне наше одавне

Сладак је још онај ваздух
И цветни небески круг
Помамно још се врти
У мојој глави

Довољно си паметна да би рекла нећу
Милко Стојковић

нема тужнијих речи
од нећу, не могу, немој, никад
у октобру и новембру

(мада
ко да ћуд женску разуме
између два пупољења брадавица
између два шминкања
између два свлачења
између два мокра голотрза)

а сад
после непотребног увода
о ОНОМ

по нашим словоглагољењима
Ерос је усклађивао календар
мастиљавио по датумима
врелом и црвеном
луд и збуњен у исто време
вирећи кроз кључаоницу забране

по нашим голоплетима, таласињима,
заврзламама, збибичењима
једначењу по звучности

Једначењу по звучности
преласку ч, ж, ш, џ
у аххх, јоој, ооххх, тооо,
дописиване и досликаване странице Камасутре

па ти види сад
исплати ли се рећи
НЕ МОГУ И НЕЋУ

ЗБОРНИК ,,КИПРИЈАНОВ КЛАДЕНАЦ" 10, Бајина Башта 2024

ШТИТ
Катарина Ковачевић

Сви смо тад били израњавани.
Свако из свог рата дошао, на једној смо се скупили лађи,
сатрулелој, једара поцепаних ветром и мецима.
Били смо тако танки…

Сећам се да сам помислила: ,,Дуне ли само мало јаче,
постаћемо храна подводним бићима која нас већ вековима прате-
само чекају један наш неспретни корак
и вода ће постати црвена.“

И помислила сам глупо, надмено: ,,Ови људи зависе од мене.
Ја морам да их заштитим, охрабрим и насмејем,
само ће из моје руке хтети да једу, само ће мој језик хтети на својим ранама,
само ћу ја умети да певам песме из њихових далеких земаља
и моћи да их успавам.“

Припремила сам штит,
онај за који сам дала последњи новац још пре безброј година.
Ковали су га и моји женски преци и неки људи мало вредни помена
и моји верни непријатељи.
Носила сам га увек, јер срастао ми је за руку,
јер мој рат никада није имао почетак и никада се заиста неће завршити.

Руком сам их позвала све, под свој штит.
Надала сам се да разумеју оно што сам очима говорила:
,,Ено их, одапињу ка нама зажарене змије и каменице,
само дођите и пробајте да плачете, то их инспирише.“

Држала самга,онако тешког, изнад наших глава,
давала им воде из своје полу-пуне флаше,
причала легенде из свих крајева света,
у којима бедни на крају побеђују
и узимала сам ваздух само колико је било потребно да преживим.

Одједном, напад је престао. ,,Сувише нагло“, помислила сам.
,,Мора да спремају нешто још горе.“
Моји саборци (о, Боже, звала сам их пријатељима) измилели су испод мог штита
и не окренувши се ниједном, храмљући, кренули су…
Неко под земљу, неко горе, а неко… ка нашем непријатељу.

Остала сам сама под својим штитом.
С грчом на лицу у облику осмеха у њега сам почела да урезујем
почетне речи молитава, келтске симболе и све датуме преживљавања,
ситним бројевима, остављам места, јер биће их још.

Али места испод њега више нема ни за кога.
Тело ми се издужило, рамена су ми се проширила и вид ми је бољи.
Никада више неће бити кров читавом племену.

Сашићу униформу која ће ми добро стајати.
Биће боја које ја одаберем, а текст заклетве написаћу сама.
Па нека кажу да је жена која сама стоји на пољу са штитом изнад главе
необичан призор.
Нека кажу. Свакако ће о мени причати они које сам крила,
чије сам главе чувала.

Они ће у сваком случају живети дуже.

ЖЕНА СА КЊИГОМ У КРИЛУ
Љиљана Милосављевић

Сунце живота на заласку
у очима мојим се огледа
мирис липе се прикрада
у смирај дана птице се гласају
мислима ти осмех шаљем

Дани журе за нас не маре
травке опијене свежином
тек опраног веша машу

Пшенично зрно из кљуна
неке птице посејано класало
крај жуте руже и чуваркуће
на делићу земље уместо
паркинга за ауто којег немам

Кафу са књигом у крилу пијем
ускоро ће ноћ и ружне вести
колико је људи данас убијено
поплаве, вулкани, земљотреси
у даљини неко траву опет коси

Сунце спокојно на починак креће
велики жути пас онако у пролазу
за несреће што нам прете не мари

ЦРЕП
Милко Стојковић

У петом реду
с лева на десно седми
пукао цреп

кадгод старчева рука
према горе
сунцу, небу и црепу крене
силе је годинама оборе
и она падне, свене

данас кап кише
сутра три, пет
кроз напрслину црепа
и неугасле ће очи
да се наточе
све до старчеве душе

па ће тако јесени целе
да је шкропе
све док је онако жедну
не потопе 

ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТА, НИШ 2024

У Нишу 5. октобра, представљен 22. Зборник радова међународног песничког конкурса ,,Између два света“ 2024. године у организацији књижевног клуба ,,Бранко Миљковић“. Од наших су заступљени Ана Ђурић Марјановић, Ескић Слободан, Ковачевић Катарина, Милосављевић Љиљана, Нешић Светлана, Петровић Милован Мићо, Радивојевић Тања, Станковић Виолета и Ћатић Драгана. Проглашење овогодишњих победника, како лепо кажу, троје међу једнакима ће добити заједничку збирку. Прошлогодишњи добитници су Видак М. Масловарић, Љиљана Милосављевић и Свен Кезеле. Господин Синиша Стојановић у име породице Рaдослава Стојановића Шекспира, уручио је награде добитницима. Срдачно нас испратили до нових сусрета, Јовица Ђурић Мајор, Драгиша Ераковић, Божо Зечевић, Аца Митровић Лахор… и драге песникиње. 

НАСЛЕЂЕ

Ана Ђурић Марјановић

Не ломите ми стару трешњу ни крушку,
Напрсли праг и њива дедовина је моја.
Под дудом деда седи и држи косу, своју пушку,
чело му бразда време, крај њега вода и проја.

Ни путеве обрасле што пате за кораком, ви што
остасте не међите на својој страни.
Не дирајте ми руже на јастучници које плачу за баком.
Не ломите ми успомене, оне су коњи врани.

Голубове на крову, јуначке песме под јастуком,
урушен плафон и сламу која из стаје цвили.
Не дирајте ми стазе обрасле дивљим маком,
виноградарску праску која се из стабла жили.

Ни прадедове који бранише земљу срцем и вером,
док по костима њиним деца нам здрава ходе.
Своје наслеђе браним голубијим сивим пером,
изнова крчећи стазе које ме сећањем воде.

НЕСТАНАК
Слободан Ескић

Прозукле двојнице на полици старој
прекрила прашина сплела паучина
све је црвоточно сат на зиду спава
шућур на креденцу изгубио боју
кроз разјапљен прозор шета месечина
у наћвама трулим набубрела страва.

У соби гостинској без чунка бубњара
на великом столу згужвана мушема
са пода се шири мирис мишетњака
чекмеже на клупи пуно успомена
рамови на зиду празни без икона
сведочанство језно утварних времена.

Бурјан и коприве прекрили двориште
проникли бршљени и дивља купина
отрови и трње расту из бунара
дом је гмизавцима магаза срушена
осушена давно чуваркућа шљива
само месец бледи памти домаћина.

МОРСКА ТРАВА
Катарина Ковачевић

Стопала су ми дубоко у песку, вода ми долази до струка.
Стомак и леђа полако греје сунце, а моје очи траже нешто изнад

Ја сам обична морска трава, она што смета пливачима и плаши их,
јер ко зна шта ту спава и шта то воли да једе.
Она трава чудне боје која на земљи не постоји, па нема име,
она што личи на људску косу.

Од мене се склања због страха или сажаљења.
Они најхрабрији кратко ме, врхом прста, додирну,
а онда потраже чистије место, без стена и растиња,
да могу своје тело да осете у својој слободи,
место на којем нема ничег што позива на опрез.
Тешко је то, знам, обичном голом човеку, тако слабом спрам овог великог мора.
Тешко је признати да је трава јача од твојих руку.

Знам. Ипак, немој да ме сечеш.
Не тражи за мене неки леп суд прављен људском маштом,
одговарајуће место спрам сенки. Не врти ме у круг. Нећу преживети.
Не пресуј ме у великој непрочитаној књизи.

Сликај ме, причај о мени као о нечему што те је замало удавило,
опсуј ме и не померај ме.
Неки се преображаји зову смрћу.

СЛУТЊА
Љиљана Милосављевић

Кафа ми се из видокруга изгубила
месец је опет млад и нећу да те будим
на погрешно укљученој рингли
тањир са плавим цветићима и питом
од вишања цикнуо а био ми је драг

Не мислим да у тишини ћутимо
зато што се као некад не волимо
него опседнути тужним вестима
тихујући једни крај других чекамо

Каранфил ми на прозору из Холандије
босиљак гледам како осунчан расте
икону Арханђела Михајила да закити
опасно неко време нам се прикрада
човеку ни трага а цвеће не мирише

ДЕО НЕБА
Светлана Нешић

Свако има место своје
неко мање, неко веће,
свако има део неба,
део Сунца, део среће.

Свако има дар од Бога,
да препозна треба само,
свако може да досегне
пут на коме себе дамо.

Живот хуји неумитно
док се чека, док се трага,
уз вољене моје срце
чува сва бића драга.

То је снага, то је воља,
поклоњене душе део,
уз љубав је душа боља,
љубав скида тмине вео.

ДОБРО СЕ ДОБРИМ…
Милован Петровић Мићо

Били ил´ не били браћа
Нема више добра,
Добрим да се враћа,
Јер у белом свету
Добро се много плаћа…

К´о у себи има Бога
Има вечни спокој
Мирне животне сне,
Њима не треба похлепа,
Овог немирног века.

Оставимо камен спотицања
Прошлост бурну иза себе,
рећно по родној груди ходимо,
У одјеку овог тешког времена
Отаџбину топлином срца волимо.

Љубавни пламен не угасимо…
-Песмом родољубивог гласа,
Загрљају најлепших снова
Свијмо гнездо свог спаса
Спасењем душе од свих окова…

ШТА ЈЕ ЉУБАВ
Тања Радивојевић

Ако питаш шта је то љубав
Ево одмах да ти кажем:
Љубав је, под број један, кад не мораш ништа да лажеш
Под број два, то је онај осећај сте заголица, попут лета лептира

Под број три, кад ти неко рукупружи
И кад си тужан још увек се са тобом дружи.
Кад имаш ружне дане и кад се нагомилају лоши снови
Али ти неко поклони разлог за још један осмех нови.
И кад си срећан, број који позовеш први
Није само број, тај неко већ струји кроз део твоје крви.
Можда је већ стигао до твоје леве преткоморе или коморе
Ако јесте, више нема назад, љубав је ушла у све поре.
Ту где љубав царује,
ум више не постоји,
Љубав све потребе човека остварује,
и дане живота весело боји.
До ког броја сам беше стигла?
Није ни важно.
Љубав је све оно што осетиш, а знаш да није лажно.

ОСВРТАЊЕ
Виолета Станковић

Гледам свет око себе,
Као из далека,
И што више осматрам,
Све се мање
У њему налазим,
И све ми је мање
До тога стало!

НА РУКОХВАТУ ПЕСМЕ
Драгана Ћатић

На рукохвату песме
запевај као вила,
заплеши слободно
јер – ко зна,
можда ће се твоме плесу
спасоносна киша одазвати
шумом ће можда одјекнути
глас твој песнички,
ко то зна…

И схватићеш тада:
једино храбри опстају
на рукохвату песме!