КИПРИЈАНОВ КЛАДЕНАЦ

Књижевни клуб ,,Кипријан Рачанин“ из Бајине Баште је и ове године, по једанаести пут, расписао песнички конкурс. На конкурс се пријавило више од 150 песника. Међу треће награђенима је и Слободан Ескић а у зборнику је заступљена и Љиљана Милосављевић.

БОМБАШКА ОДИСЕЈА

Слободан Ескић

Грег Тарнер из Вичите држава Оклахома
није волео путовања осим кад иде у рат
на носачу авиона који је пловио преко Велике Баре
сањао је медаље и одликовања.
На истом носачу дремао је Скот Дејвис
из Ричмонда држава Индијана.

Нису ни слутили да су Тарнерови преци
ловили претке Дејвиса у Африци као животиње.
Тарнерови су живели у дворцима са послугом тамне пути.
Дејвисови су радили и умирали на плантажама памука
од болести батина или једноставно нестајали.

Пловили су срећни што ће из авиона бомбе бацати
на цркве мостове торњеве и тарабе
које су биле старије од њихове државе.
Није их била брига што ће да погине дечак Радиша
коме се фамилија радовала или Милица са анђеоским лицем
што ће да настрада мали Ненад који се родио изненада
као дар Божији родитељима који су зашли у педесете.

Нису ни знали да је Србија страдална на патњу и смрт научена
да се Србин вековима смеје смрти у лице да је изазива и зачикује.

Деда Ставра из једног села подно Рудника
гледа ођавољене челичне птице нишанећи штапом
и моли да баце бомбу да погине као човек како и доликује.
Ту бомбу је правила фабрика два месеца у три смене
толики рад и мука само за њега окошталог старца.

Деда Ставрин отац оца свога запамтио није
смрт га је претекла да се сину обрадује
јер туђин је био жедан крви
па тако оде и Здравко Ставрин син први
злотворима никад доста није кад потегну ноже из каније.

Прича се да је Ставра у младости бика убио песницом
појео цело прасе са ражња попио две кофе вина
Јелисавету са Космаја узео у наручје
кући однео и недељу дана славио женидбу.

Прича се да је вредан и бунтован био
али Јелисавети увек пољско цвеће доносио.

Грег Тарнер и Скот Дејвис су бацали бомбе
скривени међу звездама певајући.
А онда су око њих почеле да лете цркве
манастири школе мостови монаси и свештеници.
Зачули су песму хора анђела у белим одорама
промицали су Радиша Милица Ненад и остала братија
славећи Бога и молећи за њих грешне.

Уздизао се у небо народ светосавски
а они се враћали у ланце и нестајање
Србија посута божанским прахом
осуђена на патњу и радост на трајање.

Памти ли ко Грега Тарнера и Скота Дејвиса
ветеране ратне из Вичите и Ричмонда?

Памте их ране Радише Милице Ненада и деда Ставре
који се моле за Грега и Скота
да Бог им опрости грехе што учинише за живота.

ГДЕ СУ НЕСТАЛИ ЦВРЧАК И СВИТАЦ

Слободан Ескић

Кад се удала Видосава давно пре Великог рата
чекали су је цврчак и свитац
чежњива мелодија и трептај плавог фењера
звезде падалице бокори росуље одољена
кућа у бело окречена и соба молована.

Кад се Тиосаву подавала жељна и уздрхтала
само је усну гризла и тихо шапутала
да не чује ни једна шара на зиду ни Светог Ђорђа икона
ни бубњара шареним везом прекривена
шућур на шифоњеру тегла слатка и дуња жута
певала постеља бела мирисна уштиркана.

Док је под Тиосавом траву зелену ваљала
бокори миловали бутине вреле мрсили увојке дуге косе
младост њену разбуктавали и тело шкропили
капима вечерње и јутарње росе
љубећи стопала кад је пролазила
цврчак и свитац волели њене ноге босе.

Подрум ископала за недељу дана
децу рађала воћњаке и винограде садила
нерасте штројила краве телила
дубоку старост у здрављу дочекала.

Замишљена Леа над сликом пожутелом
зар да личи на тамо неку Видосаву
која ништа није знала осим децу да рађа
зар робиња да буде а ту је неонски град
кад је младост створена да се живи
телесне да гаси страсти а не да вене на њиви.

Усну горњу је залепила на врх носа доњу на браду
очи искосила веђе нацртала
груди напумпала као да ће ждребе да доји
траву видела у парку и на сплаву
за цврчка и свица чула није
а камо ли за јарам наћве и баскије.

Кад је љубав водила вриштала
као да јој кожу деру и нокат чупају.

Младост њену топиле су ноћи
пожуда и страсти давиле до јутра
тротоари пијани водили до стана
развратно и блудно одрекла се сутра
све мање пожељна усахлих очију
чак ни суза нема из ока да лију.

Пепељасту кожу крљушт омотава
без будуће радости детиње
утробом јој обрасле чекиње
језиком палаца као да је змија
сјај зеница трне и нестаје
у вртлогу муљном то нестајем и ја.

Где је цврчак а где свитац плави
где је софра а где су вретена
звук двојница цветним ливадама
где нестаде давна Видосава
ко украде љубав Тиосава.

ВЕЛИКОГ ГРАДА МИ ЈЕ ЖАО
Љиљана Милосављевић

Као извиђачи у град се ушуњају
да у њему заувек и остану
лептири обасјани светлом
набеђени уметници
умишљене лепотице
младости презреле

Лако им је да се претварају
да су нешто што нису
да прођу својим завичајем
свако би знао ко су и чији су

Многе које не помињем
не возе се јавним превозом
најмање два сата живота
сваког дана им отму
спаваонице, чекаонице
празни погледи, згужвана лица

Небо љутито кишу лије
и градом туче
једва чекам да се вратим
кући залутала

Кранови као птице грабљивице
срушено је нешто нама знано
мајсторе на цени чекамо
да поправе и окрпе постојеће
заузети новим палатама
времена немају

Дудиње се у бујици котрљају
што на липу мирише
небом тутњи, сунце прозракује
дугу очекујем да угледам.