У организацији нашег Књижевног клуба, а под покровитељством општине Смедеревска Паланка 23. 07. 2011. године у великој сали Скупштине општине одржани су 2. Књижевни сусрети који су ове године окупили књижевнике из 16 градова Србије и то: Алексинац, Београд, Ваљево, Велика Плана, Житковац, Земун, Јагодина, Крагујевац, Лапово, Нови Сад, Панчево, Пожаревац, Смедерево, Сокобања, Суботица и Ћуприја. Сусрети су одржани под геслом: "Тамо где је љубав никад није мрак", у славу Иве Андрића и 50 година од када је добио Нобелову награду за књижевност. За разлику од прошле године када су сусрети били ревијалног карактера, у маниру доброг домаћина побринули смо се да одемо корак даље и организујемо књижевни маратон у коме је учешће узело 40 књижевних стваралаца из следећих Књижевних клубова: "Велимир Рајић"-Алексинац, "Соколово перо"-Сокобања, "Поета"-Београд, Савез књижевника из отаџбине и расејања-Београд, "Црњански"-Београд, "Душан Матић"-Ћуприја, Књижевна заједница-Ваљево, Удружење писаца-Крагујевац, Српски културни центар "Св. Сава"-Суботица, "Орфеј"-Суботица, Удружење књижевника и преводилаца-Панчево, КК Дома културе-Јабука, "Слово"-Лапово.
Спонзори којима се овим путем још једном захваљујемобили су: ДМинвест, Мегамаркет, Водотермика, Паланачки кисељак а.д., Пекаре "Швабић" и "Неца", СУР "Ловац", Фото Бора, а медијски су све ово пратили: РТВ "Девић", ТВ "Јасеница и Паланачке новине. Посебно се захваљујемо Милану Милошевићу чије смо видео и фото снимке овде користили.
Жири у саставу Биљана Михајловић Петровић, Анђелка Васиљевић и Стеван Шиљић (сви професори књижевности) 1. награду је доделио Снежани Чкојић из Ваљева, 2. награду Бориславу Благојевићу из Ћуприје, а 3. награду Јелени Ћирић из Пожаревца.
Поред награде жирија, додељене су и награде самих учесника који су своје гласове поделили овако: 1. награду је освојио Драган Петковић из Јабуке (Панчево), 2. награду Мајо Даниловић из Београда, а трећу Хранимир Милојковић из Сокобање.
1. НАГРАДА ПО ОЦЕНИ СТРУЧНОГ ЖИРИЈА:
СНЕЖАНА ЧКОЈИЋ-КЊИЖЕВНА ЗАЈЕДНИЦА ВАЉЕВО
Кренули смо нерадо
У нека боља времена
Погрбљени и тужни
Прешли реку и оставили
Прах и трулеж
Похлепних створења
купљених светлом блица и аплаузом руље.
Одрпани као просјаци
Светлимо златним Сунцем
На грудима кријемо знак
Одабраних да оду.
Звали су нас сенкама-када смо их посматрали
Звали су нас манекенима-када смо показивали велелепна лица и тела
Тровачима-кад смо у песме уткали мудрост.
Кренуло је. Богови су отишли.
Животиње су слободне
једне другима кидају трбухе
и једне друге тапшу по рамену.
За ситне новце-велике речи
нерадо служе некадашњим људима
малим песмама и малим делима.
*Рагнарок („судбина богова“) је у Нордијској митологији битка за крај света. Один против злог Локија. Не само да ће сви из борбе преминути, и нека недужна бића него ће готово цели свет бити уништен.
2. НАГРАДА ПО ОЦЕНИ СТРУЧНОГ ЖИРИЈА
БОРИСЛАВ БЛАГОЈЕВИЋ-КЊИЖЕВНИ КЛУБ „ДУШАН МАТИЋ“ ЋУПРИЈА
Уснула ме у по ноћи студен зима окована снеговима
У амбаре и кошеве сјатиле се птице сојке
Крај лисице чучи пилеж у тору се близне овце
Месец оштрим српом српи лепе жене и девојке
Изнад села бесни вуци и вампири зубе оштре
Ђаво се на оџак криви устремио па таласа
Небо још не раздањава маглу бритвом да засечеш
Виле косе не чешљају сем тишине нигде гласа
У штали ми краве музне све у јасле поседале
Из рогова тече млеко да котлајке све прелије
Теле сису и не тражи кратку штрангу замашћује
У коломаз црни тонем све ми јесте и што није
На троношцу деда седи, лулу пуши, браду брије
Жезлом струшком ватру џара, разбуктава старе бриге
Шљивова му грана за врат ижџикљала од раније
Из варница пишти багрем и пење се на вериге
Баба ми је крај губера и свилену бубу свлачи
Плетићкама задње клубе на разбоју плете нити
Утулила светлост лампе боранију љуска жуту
У вариво воду сипа кад једемо да смо сити
Отац је на дрвљенику у пањеве будак тупи
И разапет у две бразде од вечери до сванућа
И у јарам поломљени бичују га старе газде
На три ћошка подупире на четвртом пукла кућа
Мајка ми је на потоку из кладенца скупља сузе
Обрамицом јури змије даждевњаке да затрује
У купице да пресипе белим платном да покрије
Умива се. Сва у црно обучена и шамију забрађује
У прашини брат се тражи од шишарке бунар прави
Око ногу котур бачве, из панице на главу му пепо сиви
А колико лета има. Дал` је млађи ил` старији
Ни ја не знам. Нико не зна. Ама нико. ни Бог живи
Још се није ни родила а сестра ми од рођења
Тражи цуцлу само плаче и са момком разговара
У блато јој пала проја од сириња и сурутке
Њега нешто и не чујем све јој нешто одговара
У војску ме испраћала љубила ме до раскршћа
И у ревер посадила да шарени неко цвеће
Ал` не памтим не сећам се, без ракије шљивовице
Под пазухом дал` још чува оно рано прам пролеће
На бојишту бомбе бацам. У ров скачем. Гинем мртав
Крв ми липти на све стране из шајтова капље чокот
Написана на мом челу дал` ће песма да остане
Како кучка пред свануће све низ длаку лиже окот
Коц из плота глогов шиљим а опет се крстом браним
Крај иконе мио мирис, тамјаном се светац кади
У десној ми руци колач славски а у левој гори свећа
Зобим уста, очи гладне, док се песма не заслади
Само моје драге нема остала је голих груди
да ме тражи недодиром у распуклом стању свести
Овијена око пупка под чаршавом разасута
Пола риба пола жена у кревету да се мрести
И ујутру питала ме где сам сву ноћ боравио
Грдила ме и молила да баталим што се не сме
Ја ћутањем правдао се да не умем да објасним
Можда неће разумети да се тако пишу песме
3. НАГРАДА ПО ОЦЕНИ СТРУЧНОГ ЖИРИЈА
Прескочио си забран
и ушетао у моје њиве,
носећи на врату обрамицу
са ведрима,
пуним чистог, здравог живота,
на оба краја...
У ходу си ме
слободном руком
дохватио око струка;
ја хватала
корак и дах,
спремна да годим
да плодим,
да родим.
Корачамо ка западу,
једно крај другог,
са одбљеском
велике наранџасте кугле у зеницама,
располућене линијом хоризонта,
а живот нам се
са рамена просипа
и поји птиће
и храни дедовину.
ДРАГАН ПЕТКОВИЋ-КЊИЖЕВНИ КЛУБ ДОМА КУЛТУРЕ ЈАБУКА (ПАНЧЕВО)
ВОЈВОДА ВОЈВОЂАНСКИ (Мики Антићу)
Ако ми јаве, умро мика
рећи ћу им да греше.
Негде на небу пише и слика
и опет први танго плеше.
Мокрински сокак корак му памти
и сва његова дечачка лета,
плава му звезда у оку пламти,
босоног стигао на „Крај света“.
Иако лично није ме знао,
велики боем гос`н Мика,
плави чуперак с длана ми дао,
док је мирисала тамјаника.
Равницом кренем низ Дунав плави,
док он до зоре минуте броји,
један ми талас дунавски јави
да морнар Мика на прамцу стоји.
Хвала ти, старији по перу, брате
што не знам живети на брзину,
што, док ме у сну тамбуре прате,
јездим за тобом кроз Војводину.
Хвала што остах велико дете,
што душом чистом стихове нижем,
што сам кроз песму, баш к`о ти, мико,
за корак Богу пришао ближе.
Ако ми јаве, умро Мика,
рећи ћу, оре небеске њиве,
последњи војвода војвођански
од оних вам је, што вечно живе.
МАЈО ДАНИЛОВИЋ-САВЕЗ КЊИЖЕВНИКА У ОТАЏБИНИ И РАСЕЈАЊУ БЕОГРАД
Ти никад нећеш бити моја жена,
јер, кажу, нисам човек за тебе
(и ко зна како ће мене теби још блатити).
На твојој венчаници писаће цена
коју не могу песмама платити.
И сву ту параду кича и параноје,
гомилу меса и скупих пића,
сватове-бучне ти земљаке,
у колу што претерано се зноје.
Само сам лош песник, уз то романтичар,
теби дражи сурови прагматичар.
Његов прстен силних је карата фузија,
а ја за тебе имам онај од целофана са Дрине,
сав од песничких илузија.
Нећеш ти са мном, нећеш ми бити женом!
А ја бих против себе, за твојом ја бих сеном,
у твоје ја бих царство,
на страну снобизам твој и помодарство.
Одрпанац, без цвоњка и филера,
у друштво би мајке ти-госпође министарке
и оца-кванташког дилера.
Крв само, могу да вам поправим,
нулта Рх негативан-универзални давалац,
пристајем, покондирених апетита бићу вам талац.
Ал` нисам онај каквог бегенишеш,
ма, знам те драга како дишеш!
Твој будући биће од титулара,
син предузимача ил` перспективног политичара.
Ја нисам човек за тебе, ти ниси жена за мене.
Никада, ти и расејани поета! Баш каква штета!
Каква драма! Неузвраћену љубав слави,
скоро би могла у песму да се стави.
ХРАНИМИР МИЛОЈКОВИЋ-КЊИЖЕВНИ КЛУБ „СОКОЛОВО ПЕРО“-СОКОБАЊА
Прадеда Јован остави у наслеђе мом оцу трифуну
крчевину, претворену у њиву растреситу и плодну,
а трифун засади вишње, остави плугове да труну,
хвалећи се свима: Ево, засадио сам воћку благородну!
Љутио се прадеда Јован, јер вишња није као шљива.
Од вишања се никад добра ракија не може испећи!
Зашто засад киселог воћа нову крчевину да покрива?
Ал` никада то свом унуку Трифуну не хтеде рећи.
У старом вишњару, као усред кошмарних снова,
сад господаре: павит, коприва и багрем бели;
Царство опорих трава, лептира и гуштерова...
Пауци мрежама премрежили вишњар цели.
Црвени плодови побегли у свод небески,
што даље од давно некошених високих трава,
жудња за сунцем, препуна зелених арабески,
биљним кодом записана моја црта заборава.
На уласку у запуштен вишњар-два лептира.
Облећу око мене, разгледају ме са свих страна
и као да ме благи пролећни ветар по лицу дира:
Јесу ли то душе оца Трифуна и прадеде Јована?
Шта тражиш овде, у вишњару, власниче вајни?
Пита ме свака травка и свака плодоносна грана.
Скрушено ћутим ко испред највећих светских тајни,
слушајући галаму узбуђених птица са свих страна.
Ово нису плодови намењени теби и твојој деци!
Колико година овај вишњар не виде твоје лице?
Од стида су поново пресвисли твоји давни преци!
Не улази! Ово је станиште и трпеза за дивље птице!
Постиђен изађох из таме вишњара на светлост дана,
праћен невидљивим презиром оца Трифуна и прадеде Јована,
ја, нови власник вишњара, витез поезије без страха и мана,
а туга беше толика да не би стала у књигу од хиљаде страна.
Фото албум 1 са Књижевних сусрета Смедеревска Паланка 2011.Фото албум 2 са Књижевних сусрета Смедеревска Паланка 2011.
Фото албум 3 са Књижевних сусрета Смедеревска Паланка 2011.
Видео снимци 1 са Књижевних сусрета Смедеревска Паланка 2011.
Проглашење победника
