Раде Драинац (1899-1943)

КАФАНСКО УМИРАЊЕ

Цео дан ми око оста на једној женској нози

и на једном цвету у вази

што је кроз сан бледога живота

умирао са мном у кафанском углу

Само је сан у дому детињства

и смех неба на окну собе

Ја сам давно заборавио живот

пшенице зелене и сељанке беле

Овде смешно у срце ми улазе

мириси прегореле кафе

Прсти ми се кроз ципеле смеју –

то су тек бели зуби богатих дама

Ја знам да пијано вече

у болницу ме односи

Гле! једна госпа води танког кера

она је бледа а он костуран

чудна је на тигровој кожи у плавом салону

ексцентрична љубав

Хеј! Дечко... донеси три деци вина

Овде је пио Дис и несрећни Ђура

А после сањам вечни пут

из кафане шинама путујем

бивам келнер на лађи

и песник лакеј

у зеленом будоару контесе Ноај

И тихо у кафанском углу

умирем са шумским цвећем

из родног краја.

НАША ЉУБАВ

Ноћ ме та у младости стиже,

Па ми у срцу спава да не озебе!

Видесте ли псето које човек тера од себе,

А оно му и даље руке лиже?

Са мном је тако: могу и не могу без ње.

Када се осамим заогрне ме огртачем снова.

И мада ми давно рече све,

Увек је за ме нова.

Данима се кољемо као хијене

И једно у другом видимо кугу,

А опет… изван те кобне жене

У мојој души нема места за другу.

Откад се знамо сањамо да се растанемо,

И већ сам од тога као месец жут,

Па се опет необјашњиво састанемо

Да заједно продужимо пут.

Не знам више да ли је то љубав,

Или загонетни чулни мрак;

Знам само да бих се без ње разбио као сплав

О речни брзак.