O PROČITANOM - Radmila Kovandžić

Lisičje ludilo – Miomir Petrović

Beograđanin Miomir Petrović, rođen 1972. godine, diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, magistrirao, bavio se dramaturgijom, objavio nekoliko drama i romana. Lisičje ludilo je njegov šesti roman. Objavljen je 2005. godine u izdanju Lagune.

Metaforički naslov romana ukazuje na ludilo, pojedinačno i kolektivno, četrdesetih i osamdesetih godina XX veka. Dva vremena teku paralelno, svako u svojoj priči. Paralela je ostvarena tako što se segmenti dveju priča nižu naizmenično. Događanjima na početku, obe priče se i završavaju. Tako komponovana građa emituje čitaocu dodatne poruke.

Glavni junak priče iz četrdesetih, štampane kurzivom, jeste Pavle Bonarov, a iz devedesetih – njegov unuk Marko Terzić, istovremeno i fiktivni pripovedač romana u celosti.

Pavle Bonarov, teški šizofreničar, zahvaljujući svom izuzetnom likovnom daru i sticaju okolnosti, postao je genijalni falsifikator. Naličje njegove genijalnosti jesu napadi ludila kada se transformiše u čudovište vučjeg lika i snage, i ubija one koji su ga povredili. Ludilo Pavla Bonarova u sebe uključuje i medijumske sposobnosti prepoznavanja energetske moći i mističkog značenja likovnih dela. Fascinantni opisi nadrealnog približavaju Miomira Petrovića najvećim majstorima savremene svetske fantastike.

Drugi glavni junak, Marko Terzić, kaže da su očeve priče o dedinom povukodlačenju i majčine o lisičjem ludilu izazivale u njemu strah od naslednog ludila i bile osnovni podsticaj da studira psihologiju. Sledi insert iz majčine priče o lisičjem ludilu koje je snašlo Žanu, njenu koleginicu s posla:

„Lisičje ludilo počinje onda kada žena izgubi kompas, pa više ne zna da li treba da nadmudri druge ili samu lukavost. Tako je Žana izmislila da ima ljubavnika, upola mlađeg od sebe i muževnijeg od svog muža, samo da bi imala šta da krije. Kad je muž najzad poverovao u to, Žana je čitav život pretvorila u igru skrivanja svoje nepostojeće veze (25)“.

Igra skrivanja devedesetih godina, na društvenom planu, ispoljavala se u mitu i korupciji, u mnogim mračnim poslovima, ali i u hitrom menjanju dinarskog ličnog dohotka u marke da ga galopirajuća inflacija ne bi progutala. Neki su, da bi se obogatili, a mnogi, da bi samo preživeli, razvili do perfekcije lukavost, slikovito rečeno, transformisali se u lisice. Ispoljavanjem takvog stepena animalnosti čovek je prešao granicu normalnog ljudskog ponašanja.

Na početku romana groteskno deluje nastojanje Marka Terzića, psihologa u Institutu za mentalno zdravlje u Palmotićevoj, da se oslobodi leša prostitutke Katarine. Tek na kraju romana saznajemo da ubica nije Marko već njegova žena Nada, koja je ovakav ishod videla kao jedinu mogućnost da oslobodi svog muža opsesije – ludila, i tako sačuva njihov brak. Po ko zna koji put u literaturi ( i životu) žrtva, da bi opstala, postaje ubica. Radikalizam Nade, veterinara po struci, u obračunu sa animalnim u društvu, verovatno ima i neka dublja značenja.

Nemoćan da izbriše iz svesti sliku nepomične Katarine Cvijić, psiholog Marko Terzić je postavio pitanja izvesnom T. P, vlasniku tzv. „slobodarskog“ časopisa: „(…) da li je i rat jedno prirodno stanje čovekove svesti u kome se do kraja isprobava sve ono što se na svojoj ne bi moglo podneti?“ I, drugo pitanje: „Mislite li da je moguće ostati normalan u ovoj zemlji? Ili da će to ikada biti moguće? (246)“ Ni na jedno pitanje nije bilo odgovora.

Krajnje pesimistički zvuči i završni tekst romana:„Samo nas ludilo može spasiti. Lisičje (247)“.

Bile su to naše nevolje devedesetih godina dvadesetog veka. Ne povratile se!

Od istog autora možemo čitati novi, optimistički roman Staklena prašina. U njemu ćemo, kaže se u recenziji, sresti tri paralelne priče: arheološku potragu za mitskom crkvom, potragu za ljubavlju i potragu za spasenjem.