26
Илија
Веселинов
ПЕРА
КОЊ
Сићушна,
спечена старица у црнини, жустрог корака,
бритког језика. По цео дан прича, а живи
сама. Рекао би неко: полудела у тој
самоћи. Или је можда полудела кад јој
је кућа била пуна чељади. Кад погледаш
преко зида, све ти је јасно. Старица
разговара са кокама, а свађа се са петлом.
— Шта
се дереш, коњу један?!
— Коњу
један, чујеш шта ти кажем?
— Црк’о,
дабогда, коњу један!
Док
је петао био пиле, звао се Пера, а сада
је Пера Коњ. Почео и мене да нервира. И
све више ми се чини да то намерно ради.
Гледам преко зида, једе са кокошкама.
Кад ме спази, прекине да кљуца и почне
да кружи око
кока,
гиздав, самоуверен и само виче: кококо,
кококо! Као да се мени обраћа. Као да
хоће нешто да ми каже. Ако не обраћам
пажњу на њега, скочи на зид и тако снажно
кукурикне да ме пресече по стомаку. А
гледа ме право у очи. Опрости ми, Боже,
некад ми се учини да ми се смеје. Просто
тера неки инат. У последње време, откад
живим сам, често се пробудим ноћу, па ми
се чини зове ме неко. Ослушкујем тишину,
а затим потпуно будан чујем: Пера Коњ
кукуриче и као да изговара моје име!
После, наравно, не могу да заспим. Буљим
у плафон. Чекам да сване и свашта мислим.
Не мислим никад шта ћу сутра да радим,
где ћу да
идем,
ко ће да ми дође. У ствари, почео сам да
мислим уназад. Видим децу, унуке, шталу
пуну коња. Видим покојну жену како
испраћа децу у школу и како ручамо сви
заједно кадa се деца врате. Не само да
је видим, него је и чујем. И све тако
уназад, низбрдо, до прашњавог сокака,
босих дечјих ногу, до болног сећања на
детињство. Свитање ме прене. Онако
занесен изађем у двориште да мокрим. И
таман почнем а онда ме пресече крик.
Звезде се ускомешају, месец најежи,
поцепана тишина затресе прљава прозорска
окна. Пера Коњ на зиду. Као да ме је ту
чекао целе ноћи, а можда и јесте. Кукурикне
само једном, тек толико да се зна ко
кукуриче а кога мучи простата. Временом
све мање ми је сметало Перино задиркивање.
Чак сам, лежећи у кревету, чекао да ми
се јави. На крају, нећу да кажем да сам
му се дивио, али поштовао сам га, а он је
престао да обраћа пажњу на мене.
Бар
да је Пера мој па да ја имам са ким да се
свађам.
112
Љиљана
Милосављевић
ЗИМСКО
РАЧУНАЊЕ ВРЕМЕНА
Сви
причају, некад се боље живело. Да ли ме
сећање служи, нисам сигурна. Знам једино
да сам свашта лепо заборавила у жељи да
избришем ружно. Али дана своје удаје се
сећам.
У
селу шатор, зимско време, споља обложен
сноповима кукурозовине а унутра бубњара.
И топло свима, да ли од јела, пића и музике
или је тако било, ко би га знао. Свекар
продао јуне, купио за снаху бунду, син
мајци нови капут. Венчаница сашивена
од материјала купљеног на метар. А
фотограф, младожењин колега. Фотографије
црно беле, да су бар нешто. Да је човек
данас жив, видео би и сам.
А
шта имамо и да гледамо. Многи се преселили
на онај свет, неке само ми препознајемо.
Од дарованог новца смо после платили
музику и остало што је зафалило. Печења,
вина и ракије је било и претекло. Можда
би и мање остало да се уобичајено није
нашао рођак кавгаџија, бог да му душу
прости, да у ситне сате разјури.
178
Милко
Стојковић
ГРУДА
Доле
Знепоље. Изнад, Вртоп у магли. А између
се прострла Груда. Нигде тако не мирише
мој жал као на Груди.
184
Зоран
Тодор
МИРИСИ
Не
завидим надолазећем дану који не мари
што, и
ове
зоре, трепавицама с чаршава пребирам
мирисе.
Ауром
врхова прстију опипавам их као жену док
ти
већ журиш кући мужу.
Дан
је све опаснији и гушћи.
Нема коментара:
Постави коментар