На овогодишњи јубиларни X Конкурс за „Драганову награду 2024″ за најбољи путопис старијих особа, који реализују Удружење грађана Снага пријатељства - Amity из Београда и портал Пензин, под покровитељством Бебе Кука из Земуна, пристигли су радови 134 аутора. Аутори су из Србије, Македоније, Хрватске, Швајцарске, Канаде, Аустралије и САД. Похваљена је и прича Место где се сусрећу исток и запад, нашег пријатеља Томе Митровића из Смедеревске Паланке.
МЕСТО ГДЕ СЕ СУСРЕЋУ ИСТОК И ЗАПАД
„Ја не путујем са намером да говорим ни да поучавам, него гледам, слушам, учим и понешто забележим.“ Иво Андрић
Упаковали смо кофере и заузели места у аутобусу. Започели смо узбудљиву вожњу кроз прелепу србијанску природу која није штедела, дарујући нам лепе планине, брда и равнице, реке и језера.
Након вишесатне вожње у рано јутро стигли смо у Ђевђелију. Мајстор Коле (возач аутобуса) буди нас музиком. Шта ли нас чека на Грчкој граници? Мада немамо ништа што није дозвољено да се пренесе из једне државе у другу, опет неки црв сумње грицка наше мисли. Са граничног прелаза Богородица стижемо у грчки Евзони. Границу прелазимо без задржавања.
Стигли смо у величанствени Солун, један је од неколико најважнијих, највећих и најлепших градова Грчке. Јединствен је у својој оригиналности, архитектури и духу… споју античког, старогрчког и модерног, европски се осећао се на сваком кораку….
Изласком из аутобуса, осетили смо нешто у ваздуху што казује о близини мора. То нешто морско, испунило нас је осећањем опуштености. Умор са којим смо стигли, нестао је.
Солун, заводљиви град, уз мирис маслина, дочекао нас је са одушевљењем, и широким осмехом. Љубопитљиви Грци распитују се одакле долазимо, а на реч Србија спонтано су стављали руке на срце и са осмехом изговарали: Браћа!
Прво смо посетили грчке таверне. У њима влада „народска“ атмосфера, традиционално имају исти изглед, једноставан: дрвене столове и столице и кариране столњаке. Не постоји тежња да се таверне модернизују него да се сачува њихов традиционалан изглед. То је Грчка.
Град је пун знаменитости и храмова који и даље стоје готово нетакнути стотинама година. Радујемо се свему што смо видели и ономе што ћемо тек видети. Много је леп осећај кад се то види и уживо. Ни слике, ни текст, не могу да дочарају осећај као кад се стоји пред ремек делима насталим пре толико година.
Солун има посебно место у српској историји. Срби повезују Тесалоники како га Грци називају, са историјом и јунаштвом, јер то је место где је извојевана велика победа, значајна за српски народ и где је у то име изграђен споменик у Зејтинлику.
Када се нађете у Солуну искусићете сва историјска доба кроз која је пролазио јер изглед неких делова града остао је исти или је веома мало промењен. Можете само да замислите како је то могло бити некада. Сваки заљубљеник историје, археологије и светске религије који посети овај град биће запањен споменицима које ће у њему открити.
Улице града гледају ка заливу Термаикос, његове тргове обасјава Сунце Вергине. Са његовом историјом повезани су људи који су обележили читаве епохе. Солун је одувек био раскрсница цивилизација и мешавина великих култура и религија.
Обишли смо све што је „под обавезно” када сте у граду у коме су прошлост и садашњост нераскидиво повезани на један посебан начин који се осећа на сваком кораку. Град је обавијен стотинама прича, митова и легенди и хиљадама година историје. Седам векова Срби су присутни у Солуну, како српски владари и калуђери, тако и српски трговци, књижари, ученици и студенти. У време Солунског фронта (1916-1918) град је попримио српски карактер због огромног броја Срба и њихових државних институција.
У овом граду Срби имају своју цркву „Свети Сава“ која се налази на најлепшем месту, поред Беле куле, на месту званом Хиподром. Од 1896. године била је парохијска црква за српско становништво са службом на српском језику.
Један од наjлепших делова Солуна, Каламарија, добио је име по нашој принцези Мари Бранковић, ћерки деспота Ђурђа Бранковића и византијске принцезе Ирине Кантакузине. Мара Бранковић је касније постала једна од супруга султана Мурата II и помајка Мехмеда II Освајача.
Чека нас Зејтилник. Крећемо пут вечног уточишта палих јунакака и главном циљу наше посете Солуну, српском војничком гробљу посвећеном страдању српске војске у првом светском рату. Ту се налазе и гробови војника Антанте погинулих у биткама за пробој солунског фронта. За сваког путника са простора Балкана долазак у највећи град на северу Грчке није потпун ако не обиђе овај тужни музеј историје где је тишина јача од свих речи света.
ПРИЧА О ОНИМА КОЈИ СЕ НИСУ ВРАТИЛИ..
Ово је прича о свима знаном гробљу, „тамо далеко“, у Грчкој. Све то – да би Зејтинлик вечно подсећао нас садашње, а и оне будуће, на оне наше претке који су своје животе уградили да не бисмо заборавили ко смо, и, наравно, да не би заборавили колико је слобода лепа, важна, а неретко и скупа.
Српско војничко гробље живи. Тако и треба да буде.
Пролазимо кроз капију с топлином у срцу јер имамо прилику да одамо пошту славним прецима. Од главног улаза широком стазом долазимо до костурнице са криптом и капелом подигнутих страдалима у Солунском пробоју. Пре уласка у крипту са дужним поштовањем, прво улазимо у капелу - цркву да запалимо свеће, за душе оних који су дали своје животе за слободу Србије и српског народа.
Ту, на улазу, сачекао нас је Ђорђе Михаиловић1 у српској униформи, са шајкачом на глави, усправан, у ставу војника на стражи. На њему је плава војничка кошуља са извезеним српским грбом. На ногама војничке цокуле. Да незнамо да смо у Грчкој помислили би да то неки домаћин из шумадијског села стоји на кућно прагу! Очи су му бистре, поглед јасан и чврст испод густих обрва.
Док смо стајали у главном ходнику Ђорђе је прозборио неколико речи: „Када је завршен рат, они се нису враћали. Чекале су их мајке. Спремљени девојачки дарови. Остарели очеви су очекивали замене. А синови им се нису враћали. Остали су на бојишту. Већина оних који овде почивају, са овог света отишла је у цвету младости.“ Рукује се са сваким од нас и пита одакле долазимо. Како ко изговара место, тако он набраја имена војника из истог, дивизију и чету, чин или одликовање.
Нема места у Србији за које није чуо иако у њему никада није био јер је из сваког бар неко је страдао на Солунском фронту.
Ђорђе, годинама дочекује и испраћа њихове саборце док их је међу живима било а потом њихове потомке. Он зна име сваког војника, његов чин и дивизију као да је са њим раме уз раме био у строју. Стрпљив je, тих и постојан, на тренутак дубоко сетан да можеш и заплакати. Неуморан је у препричавању, предан срцем и душом овом месту и сваком војнику који на њему почива.
Ђорђе надахнуто оживљава витешка времена малог народа који се уздизао до бесмртних висина, гинући на ногама да не би живео на коленима. Да, од пробоја фронта није прошло много година, неко би могао помислити да пред собом има последњег преживелог српског војника. Не заборавља да нам спомене да је међу првима, овде на Зејтилнику, на Митровдан 1917. сахрањен велики Милутин Бојић, песник који прешавши преко Албаније, на Крфу - острву Смрти, пише „Плаву гробницу“, песму бола и поноса.
„Када би сваки Србин волео Србију онолико колико је воли чика Ђорђе, Србија би била највољенија земља на свету“ речи су драмског писца и професора Синише Ковачевића којима нетреба ништа додати а ни одузети.
Испред улаза у маузолеј стоји сточић прекривен хекланом шустиклом са чутуром домаће ракије шљивовице или препеченице. Никоме неда да оде а да не попије по једну за покој душе јунацима. “Ваља се за мртве”, говорио је Ђорђе, а ми смо је просипали, мало по шљунку, а остатак нагињали и испијали. Ту су поред ракије и цигарете из Србије, оне без филтера, „Морава“ или „Дрина“, које су пушили и српски војници у Првом светском рату, можда и на Солунском фронту. Ђорђе се годинама стара да увек буде Дрине без филтера и ракијице у чутурама јер, без њих српски војник не може. Пишући о великом рату и српској епопеји америчка агенција описујући Ђорђа наводи... „Он носи старе униформе у част војника и пуши цигарете „Дрина” које су биле популарне међу војницима у рововима“.
Ово гробље је тужни музеј историје, палих српских, француских, италијанских, енглеских и руских војника, који су своје животе положили током пробоја Солунског фронта у I Светском рату. Нема породице из Србије која није дала неку жртву. На неким гробовима има свежег цвећа, негде гори свећа, негде је остављена јабука… Зејтинлик је башта од најлепших имена где човек може само да ћути.
Српско војничко гробље је централни део комплекса и одише смирајем, пригодним сенкама и атмосфером хладовине високих чемпреса који су као младе саднице својевремено донети са Хиландара. Управо чемпреси су симбол вечне страже палим борцима за слободу. Овде царују тишина и сећања. Највећи број страдалих војника погинуо је током пробоја Солунског фронта у борбама које су донеле слободу не само Србији већ и целој Европи.
На улазу у маузолеј Ђорђе изговора стихове Војислава Илића Млађег а нама остаје заувек урезан у сећање његов умирујући глас са симпатичним грчким акцентом док рецитује.
У крипти, Ђорђе укључује прастари касетофон са којег се чују тактови песме „Тамо далеко”. Ова наша изгнаничка песма туге и чежње , која нигде прикладније није нашла своје место, као овде у костурници на Зејтинлику прати његову причу. Ђорђе говори историју. То је жива реч живе историје. Песму „Тамо далеко“ смењују акорди корачница који лагано клизе између мермерних зидова као тиха и тужна река без повратка. Тихо је... чују се само откуцаји наших срца. А Он говори историју. Трепере наше упаљене свеће на малом олтару, светилишту српских војника који је испуњен њиховим знамењима које су потомци годинама доносили и остављали. Војничке капе, ордени и звезде, покоја чутурица или ремен, слика или грумен земље из отаџбине, предмети из Хиландара. Ово није гробница. Имена на плочама живе као и заставе њихових пукова у капелици изнад њих. Све што се донесе постаје реликвија. Није музеолошки уређено, нема витрина ни горе, ни овде у земљи, нема натписа шта је шта, све је остављено некако случајно, али уредно. Осушена кита босиљка поред ловоровог венца. Нема почасних места за венце. Свако ко је барем једном чуо чика Ђорђеву причу и обишао српско војничко гробље имао је прилику да доживи сву трагедију и славу наших див-јунака. Крипту и маузолеј напуштамо уз тонове Марша на Дрину.
„Гробље на Зејтинлику наш је заједнички споменик,“ каже Ђорђе, где су сви своји и да се ретко деси да га посети српска породица чије презиме није исписано на барем једном крсту на гробљу. С уважавањем и љубављу дочекује потомке оних који леже на Зејтилнику, води их до хумки и бираним речима попуњава празнине у породичној историји.
Овде, Он, Ђорђе Михаиловић, витез, легенда, учитељ и чувар успомена уснулих српских пукова који су, како је говорио, надвисили све нас, враћао је сећање на ненадмашно јунаштво Срба у завршници Великог рата који су после албанске голготе, опоравка на Крфу, попут феникса полетели у слободу Србије. Један француски официр описао је пробој као „невиђен маратон француске коњице и српског пешака, у коме је победио српски пешак".
Чувар ових светих хумки сетним гласом започиње причу: „Не могу да заборавим једну слику. Дошле старине, и људи година као што ја сада имам, и више. Пратили су их синови, унуци. Придржавали их, а они падају уз крстове сабораца. Била је то њихова последња посета Зејтинлику. Вадили су из недара суве шљиве, јабуке... Неко грумен земље донео, неко воштаницу. Сви плачу. Ја стежем срце, па плачем само кад нико не види. Плачем за свима који овде почивају, страдали у чежњи за отаџбином, мајчинском сузом. Својим кућним прагом, њивом, заустављеним плугом у родној ораници.”
Свако ко крочи на тло Зејтинлика бива привучен величанственом белином маузолеја на чијој предњој страни се налази мозаик са Светим арханђелом Гаврилом урађен по мотивима фреске из манастира Манасија.
Највећу вредност крију осећања која настану након што се прочитају стихови исписани на предњој страни маузолеја. Данас, чика Ђорђе само за нас интерпретира стихове, а његов говор тела и тон подсећају на најфиније представе на даскама које живот значе. У његовој причи осећа се звук победе са игром високих хиландарских чемпреса: “Незнани туђинче, када случајно минеш поред овог светог заједничког гроба. Знај, овде су нашли вечно уточиште највећи јунаци данашњег доба!/Родитељ је њихов: храбри српски народ, горостас у светској истроији војној, који је све стазе искушења прошо, и чији су борци, дивљења достојни!/Падали од зрна, од глади и жеђи, распињани на крст, на Голготе вису, али чврсту веру у победу крајњу, никад, ни за час, изгубили нису…“
Тешко је пренети осећај који вас обузме када се нађете на месту где се чувају сећања на оне који су стварали историју, а јуначки страдали и утихнули, и вечно почивају ту међу чемпресима. Ово је споменик истинске славе а не кућа цвећа.
Српско војничко гробље поред Хиландара је највеће свето место у Грчкој. О томе најбоље сведочи број посетилаца који сваке године дођу у посету. Сви они на крстовима траже њима позната и драга имена из прошлости.
На једној гробној плочи селотејпом прикачена цигарета, на другој слике српских војвода, генерала, каплара и редова. Сви почивају једнаки. Једино испод имена је чин и место рођења.
По изласку из крипте, били смо окружени гробовима чији се крај није видео. Ту су хиљаде драма у мору мермерних крстача засађених у туђој земљи. Гледамо постројене камене крстове желећи да пронађемо неки из наше околине, нашег земљака. Таква су војничка гробља. Бела и бескрајна. Сваки тај камен некада је био човек, једно име и један свет.
Како је лако од човека постати камен. Таква је војска. Такав је рат. Такав је свет. Распоред на гробљу и у крипти је исти онакав у каквом су се борили и гинули на фронту; у челним линијама сахрањени су посмртни остаци официра, затим подофицира, каплара, а у продужетку редови су добровољци.
И Грци и грчки Срби више се брину о српским јунацима, него српски. Зар само Србија треба да слави стварање Југославије осамнаесте године? Више културно, додуше. Остали Јужни Словени су српске војнике дочекали као ослободиоце, а њихови потомци их прогласише за освајаче. Србија, овенчана славом, жртвује своју самосталност ради виших циљева и заједно са Хрватима и Словенцима формира Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. У тој заједници заборављају се интереси Србије. Заборављају се и српска војничка гробља на својој територији (данас Република Северна Македонија). Дрвене крстаче су одавно иструлиле и траг гробља се изгубио.
Раширили смо се по гробљу. Тражимо земљаке. Мора да су и они ту негде. Гледамо и не проговарамо, а и кад би то хтели питање је да ли би грч у грлу то дозволио. Речи су нам споре, тешке, теже од свег овог камена уз закључк „Ех, луди Србин свуд кости посеја.. „
Доста година по завршетку Великог рата један посетилац је залепио на гроб свог претка папирић на коме је исписано шест речи: "Још увек оремо све наше њиве". Потомак је претку поручио да још увек славе своју крсну славу, да су још увек своји на своме и обрађују ону земљу коју је он одбранио својим младим животом.
Чика Ђорђе нас испраћа до капије гробља, позива нас да опет дођемо, захваљује нам на посети! „Ако Бог да и будем жив“, каже на растанку, „опет ћемо се срести“! Има, каже, још само једну жељу да дочека годишњицу пробоја Солунског фронта.
Након поздрава одлази у правцу српских гробова. Пролази кроз уредне зелене алеје без иједне травке или сувог листа. Сагиње се и скупља невидљиве травчице, додирује чемпресе и олеандере. Одлази ситним корацима, танак као стабљика, повијен и замишљен. Само трен касније, чујемо његов глас јасан и узвишен док се са невиђеним жаром и чврстим убеђењем да је само српска војска однела победу у великом рату, обраћа неким новим потомцима. Он, са невероватном монашком преданошћу чува сећање и успомену на ратнике сељаке, "дивове" који су били у центру светске јавности, због невероватне снаге да у опанцима прсима јуришају да бране своју отаџбину.
Као и његов деда и отац, чика Ђорђе намерава ту да ради док не умре, а онда ће и он, нада се, бити сахрањен на Зејтинлику. Зејтинлик је светиња нашег народа, али је Ђорђе својом љубављу, поштовањем и пожртвованошћу и сам постао део ње. За њега су сви исти и сви треба да чују причу о дивовима који ту почивају. Он једноставно "живи" свој посао, живи живот ван времена и простора. Сваког дана рапортира бесмртницима.
У аутобусу сви ћутимо. Као да су јуначке сени ушле са нама. Посета Зејтилнику била је начин да одамо почаст српским ратницима чија је судбина хтела да им вечно пребивалиште буде у туђој земљи, у тишини чемпреса и ружа хиландарских расадника. На нама и генерацијама које долазе је да чувамо успомену на њих и њихова бесмртна дела, јер је то једини начин да покажемо да смо их достојни и да њихова храброст и јунаштво никада неће бити заборављени.
Кажу да све што је лепо има крај. Тако смо и ми кренули у правцу севера за Србију. Нижу се километри, све смо ближи Паланци. Улазимо у град који спава. Ноћ је. Дошао је крај грчке бајке. Са путовања се враћа без речи или са превише авантура и успомена. А, ми ћемо Солун и Зејтинлик памтити дуго, дуго... Вратили смо се кући пуна срца.Уморни, неиспавани, али, презадовољни, похитали смо породицама и кревету који смо у аутобусу сањали.
Тома Митровић
