Никола Радосављевић, Смед.Паланка - Тимочка лира 2024.

Фото: Саша Милутиновић

Мадругада

Реч постаде месо
и ходаше пустим улицама ноћи
Клизила је самоуверено низ калдрму
Спуштала се низ брдо са намером
Неко би рекао да лута, да тражи
не знајући да је то свезнајући
Нема ту сумње у покрету
Пут је предодређен
Низ брдо ка води
која дозива певајући
луди од узбуђења
док Реч у свом ритму
пролази поред шарених зграда
Оронулих, а обојених
Пролази поред белог голуба
и руку које говоре
„Em nome do Pai
do Filho
e do Espirito Santoˮ
Не застаје, не појми
Само наставља даље
у присуству заборављених
Они настањују тај свет
Они га називају домом
Тај свет између светова
оног од јуче и оног од сутра
Не маре они за још једног пролазника
Може бити само један од њих
Не марећи се мимоилазе
нада и безнадежност
Сви свеци и њихове осматрачнице
раштркане по Лишбои
не нуде поглед који Реч тражи
Спуштајући се ка тријумфалној капији
она буди све које треба
Данас нема кашњења
Пролазећи испод тријумфалног лука
дочекује је ветар
Носи поздраве, радује се
Реч корача по тргу
Заобилази краља на коњу
Поздравља певајуће воде
и заузима место поред усамљених стубова
и постоља испред океанског коридора
Чека да се обистини речено
Небо мења боју и најављује
први зрак јутра
Светлост сваким тренутком
пресвлачи град у нови живот
Поклања чудотворни смисао
Обелодањује све скривене лепоте
Она затвара своје свевидеће очи
Жели да осети
Јутарњи мраз
мирис океана
и топлоту сунца на кожи
И у почетку беше Реч
а онда би чудо

На овогодишњи конкурс за нагру „Тимочка лира“ пријавило се преко 50 младих песника из целе Србије, од којих је њих једанаесторо, према селекцији професора Бошка Сувајџића, учетвовало на финалној вечери. Осим победничке, жири је издвојио и песме Бранислава Сарића (29) из Београда, којем је припало друго место за песму „Реконструкција платоа код Храма Светог Саве”, и Ксеније Голубовић (30) из Новог Сада (треће место) за песму „Фосса магна“.

Никола Радосављевић (29) је наставник немачког језика у Смедеревској Паланци. Поезију и прозу објављује у домаћим зборницима. Освојио је неколико награда за најлепше песме, а био је и финалиста прошлогодишњег конкурса „Тимочке лире“.

НАШИ А НИСМО СЕ ХВАЛИЛИ

На конкурсу ,,Ода сунцокрету“, Центра за културу Мало Црниће, за најлепшу песму о сунцокрету за 2022. похваљена је и песма нашег Мирослава Павловића из Крњева:

СУНЦОКРЕТИ

О, јасна ватро што пољем изгараш!
Надо, орујнела од тежачких снова!
Набујала недра равнице отвараш
да мирисом зноја и тајних сокова

подојиш, јутром омамљена чеда:
насмејана, ведра и са сунцем билиска;
с' погледом у зенит, нижеш у сто реда
озлатнеле главе, што руде кô ниска

дуката са једрих, тек процвалих груди
одсањаних цура. Затруднела њиво
семеном тежака, мирисом залуди
разујале пчеле што непогрешиво

разграбивши полен – осунчану пређу
сомотског руна, сву своју вредноћу
уносе у избе, што чуче уз међу,
да у медно саће наточе слаткоћу.

                       ***
У јесен, кад златно одмота се клубе
мукотрпних брига, неуморни ратар
наоштриће тупе, искежене зубе
од челичног ,,Змаја“. Оседлавши ветар

започеће жетву, гледајући како
изгладнела авет ждере понос лета:
а у хладу чељуст падаће полако
одсечене главе зрелих сунцокрета.

А за 2023. песма наше Ане Ђурић Марјановић из Старог Села:

ОДА СУНЦОКРЕТУ

Пркосни и уздигнутих чела,
војници мира у пољу стоје,
одмаралиште зујавих пчела
које се сласним нектаром поје.

Умивени сунцем, заклети небом
и када грми и када сева,
крштени белим пшеничним хлебом,
пуни милине птичјег пева.

Ко грумен злата у тамној ноћи,
наклоњени земљи док живот спи,
сијају њихове светле очи,
док месец с' српом над њима бди.

Понети ветром у сенци биља,
осмехом својим на радост свикли,
и сви заједно срасли од миља,
заспали једном ту где су никли.