ШТИТ
Катарина Ковачевић
Катарина Ковачевић
Сви смо тад били израњавани.
Свако из свог рата дошао, на једној смо се скупили лађи,
сатрулелој, једара поцепаних ветром и мецима.
Били смо тако танки…
Сећам се да сам помислила: ,,Дуне ли само мало јаче,
постаћемо храна подводним бићима која нас већ вековима прате-
само чекају један наш неспретни корак
и вода ће постати црвена.“
И помислила сам глупо, надмено: ,,Ови људи зависе од мене.
Ја морам да их заштитим, охрабрим и насмејем,
само ће из моје руке хтети да једу, само ће мој језик хтети на својим ранама,
само ћу ја умети да певам песме из њихових далеких земаља
и моћи да их успавам.“
Припремила сам штит,
онај за који сам дала последњи новац још пре безброј година.
Ковали су га и моји женски преци и неки људи мало вредни помена
и моји верни непријатељи.
Носила сам га увек, јер срастао ми је за руку,
јер мој рат никада није имао почетак и никада се заиста неће завршити.
Руком сам их позвала све, под свој штит.
Надала сам се да разумеју оно што сам очима говорила:
,,Ено их, одапињу ка нама зажарене змије и каменице,
само дођите и пробајте да плачете, то их инспирише.“
Држала самга,онако тешког, изнад наших глава,
давала им воде из своје полу-пуне флаше,
причала легенде из свих крајева света,
у којима бедни на крају побеђују
и узимала сам ваздух само колико је било потребно да преживим.
Одједном, напад је престао. ,,Сувише нагло“, помислила сам.
,,Мора да спремају нешто још горе.“
Моји саборци (о, Боже, звала сам их пријатељима) измилели су испод мог штита
и не окренувши се ниједном, храмљући, кренули су…
Неко под земљу, неко горе, а неко… ка нашем непријатељу.
Остала сам сама под својим штитом.
С грчом на лицу у облику осмеха у њега сам почела да урезујем
почетне речи молитава, келтске симболе и све датуме преживљавања,
ситним бројевима, остављам места, јер биће их још.
Али места испод њега више нема ни за кога.
Тело ми се издужило, рамена су ми се проширила и вид ми је бољи.
Никада више неће бити кров читавом племену.
Сашићу униформу која ће ми добро стајати.
Биће боја које ја одаберем, а текст заклетве написаћу сама.
Па нека кажу да је жена која сама стоји на пољу са штитом изнад главе
необичан призор.
Нека кажу. Свакако ће о мени причати они које сам крила,
чије сам главе чувала.
Они ће у сваком случају живети дуже.
ЖЕНА СА КЊИГОМ У КРИЛУ
Љиљана Милосављевић
Сунце живота на заласку
у очима мојим се огледа
мирис липе се прикрада
у смирај дана птице се гласају
мислима ти осмех шаљем
Дани журе за нас не маре
травке опијене свежином
тек опраног веша машу
Пшенично зрно из кљуна
неке птице посејано класало
крај жуте руже и чуваркуће
на делићу земље уместо
паркинга за ауто којег немам
Кафу са књигом у крилу пијем
ускоро ће ноћ и ружне вести
колико је људи данас убијено
поплаве, вулкани, земљотреси
у даљини неко траву опет коси
Сунце спокојно на починак креће
велики жути пас онако у пролазу
за несреће што нам прете не мари
ЦРЕП
Милко Стојковић
У петом реду
с лева на десно седми
пукао цреп
кадгод старчева рука
према горе
сунцу, небу и црепу крене
силе је годинама оборе
и она падне, свене
данас кап кише
сутра три, пет
кроз напрслину црепа
и неугасле ће очи
да се наточе
све до старчеве душе
па ће тако јесени целе
да је шкропе
све док је онако жедну
не потопе
Нема коментара:
Постави коментар