На 25. Књижевни конкурс
,,Банатско перо“ у организацији Библиотеке
,,Бранко Радичевић“ Житиште и Клуба
књиге, стигле су приче 167 аутора.
Прича
,,Млеко“ Веронике Вељић је освојила
награду ,,Бело перо“.
MLEKO
Negde
pedesetih godina prošlog veka, posle informbiroa, bila je opšta
nestašica prehrambenih proizvoda i osnovne namirnice su se prodavale
na tačkice. Bakaluk je majka obezbedila jednom u mesecu, odmah pošto
je tata primio platu. Za meso i mleko se svakodnevno satima
čekalo na red, a kad stigneš na red možeš da kupiš samo toliko
koliko imaš tačkica za taj dan. Znalo se - dvoje dece – dva litra
mleka na dan; za odrasle dva litra nedeljno po osobi, pa kad ugrabiš.
Mnogo puta su tačkice za odrasle, koje su bile druge boje, da bi se
vidno razlikovale od dečjih, ostale neiskoriščene, jer su žene u
redu uvek strepele da će i za decu nedostajati mleka, a kamoli za
odrasle, pa su čim primete da neko kupuje mleko na tačkice za
odrasle, nadale strašnu dreku i bile nekad razjarene toliko, da su
bile spremne i da biju tog ko njihovoj deci oduzima osnovnu
namirnicu. Taj, kome je zapelo da kupuje mleko za odrasle, jer je
možda u kući imao starce ili teškog bolesnika, bio je stvarno u
teškom položju. Ako se nije za njega zauzeo neko ko je znao za to,
i objasnio to ženama, one nisu imale razumevanja za njegove
probleme, izgurale bi ga iz reda, te je taj nesrećnik morao posle
ponovo da stane na kraj reda i čeka ponovo satima da kupi mleko, ako
ga uopšte nešto ostane za odrasle. Obično je nestalo i za
decu.
Meso
za ručak je moja majka več malo lakše nabavljala, jer je pre udaje
radila u kasapnici i dobro je poznavala svaki komad mesa. Znala
je za koje je jelo neki deo prikladan, pa joj je kasapin kao svojoj
koleginici rado ostavio na stranu dobru robu. Jednom, čula sam, kako
je rekao mojoj mami:
„Ružo,
kad vi dođete u kasapnicu i malo se zadržite u razgovoru sa
mušterijama, moj se promet upetostruči. Vi umete tako dobro da
nudite robu. Prodam i one slabije komade koji se teško prodaju, jer
žene ne znaju da ih spreme. Vi ih posavetujete i one mi od tada
stalno kupuju, pa mi se desi da ostane dobar komad, a slabije se sve
proda. E, taj dobar komad sa zadovoljstvom čuvam za vas.“
Mama
je obezbedila za kupovinu mleka aluminijumsku kanticu sa poklopcem,
koja je bila lagana. Odlazila je sa prvim sunčanim zracima pred
mlekaru, da bi što pre stigla na red i da bi nama deci kad se
probudimo poslužila sveže kuvano mleko za doručak. Kad bi se
uspavala, povela bi mene sa sobom, da kao najstarije dete umesto nje
čekam red, a ona bi za to vreme iskupovala sve drugo što joj treba
u kasapnici, na pijaci ili u bakalnici. Posle bi se zajedno vračale
kući i meni je uvek bilo zadovoljstvo da nosim tu kanticu. Samo mi
je smetalo što me je mama stalno opominjala:
„ Pazi
da ne prospeš mleko, ne opliči sa tom kanticom oko sebe. Ako se
prospe ostaćeš gladna i bez doručka i bez večere, drugo ne možemo
da kupimo - nema više tačkica ili – nema više u mlekari.“
Naučila
sam da pažljivo rukujem sa tom kanticom i mama me je često
pohvalila za to.
Jednog
dana mama se razbolela. Ostala je u krevetu, tata je otišao da javi
tetki da dođe na ispomoć, a ja opet kao najstarije dete po zadatku
u mlekaru. Bilo je to za vreme raspusta, pa mi je rano ustajanje
teško palo. Ipak osečala sam se nekako odrasla, kad mi je povereno
da samostalno obavim tako važan zadatak. Sve mi je pošlo dobro za
rukom, čak me je mamina poznanica zaštitila, kad su me bezobrazne
žene zamalo izgurale iz reda. Nastao je veliki problem tek kad sam
stigla do kuće. Kako da otvorim „haustor“ – velika i teška -
više od deset santimetara debela hrastova ulazna vrata na zgradi.
Pokušavala sam sama, ali nije išlo. Ako uhvatim jednom rukom kvaku,
u drugoj imam kanticu, čime da ih guram da se otvore? Stajala sam i
osvrtala se oko sebe ne bi li naišao neko da mi pomogne. Ubrzo je
došao komšija iz prizemlja, koji me je uvek hvalio kod mame kako mu
se lepo javljam. Zamolila sam ga za pomoč i on je otvorio predamnom
vrata širom, kao dami. Sva srećna sam donela mleko kući i prionula
na posao da ga skuvam pre nego sestra ustane i pre nego stigne tetka.
Sledećeg
dana me je tata probudio još ranije, da bih opet otišla u mlekaru.
Valjda je čuo da tog dana neće biti dostavljeno dovoljno mleka za
prodaju, jer se pokvario kamion kojim se dovozi. Tetka još nije
stigla. Mama se još gore osečala i dolazili su iz doma
zdravlja da joj daju injekcije. Več sam se snašla i stala tako, da
ne dozvolim da me žene izguraju iz reda, ali bila je tako strašna
gužva jer je dostava kasnila, da sam se zadržala skoro dva sata.
Dva duga sata stajanja u redu i slušanja raznih dosadnih priča,
ogovaranja i jadikovki žena oko sebe. Saznala sam da je muž
komšinice Milinke dvadesetdve godine stariji od nje, da je njena
kovrđava kosa prirodna i da joj je sin večiti student prava. A
komšinica Radojka je albino. To baš nisam dobro razumela šta
znači, ali sam dokučila da to ima veze sa njenom potpuno belom
kosom, ispod koje bi izbijalo crvenilo kad se nađe u neugodnoj
situaciji ili kako su neke žene tvrdile – kad je uhvate u laži.
Milijadina snaja se švaleriše sa nekim Nenadom, a Marin muž se
preselio kod švalerke i ne donosi kući platu, pa je Mara
primorana da pere i čisti po kućama, da bi hranila njihovo troje
dece. Slavkina ćerka je abortirala kod neke babe i zamalo da zaglavi
– to isto nisam shvatila gde je to trebala da zaglavi – da se ne
bi okopilila. Jedino mi je bilo jako žao kad sam čula, da je čika
Jova teško bolestan i da više ne izlazi iz kuće, a tetka Stana i
njegova deca, posebno ćerka Saška, se očajno bore da bi mu
nabavili lekove i tako ga spasli od opake bolesti.
Sve
sam to slušala stajući u redu i kad sam nabavila mleko i stigla
pred kuću, opet se suočila sa teškim hrastovim vratima na ulazu.
Malo sam počekala ako bi neko opet naišao i pomogao mi, ali kao za
inat nikog nije bilo. Vreme je prolazilo i znala sam da ću dobiti
grdnju jer me tako dugo nema. Sestra se sigurno več probudila i sad
gladna plače, a mama se nervira. Pokušavala sam sama na sve načine,
nije išlo. Navalila sam iz sve snage, uporno kao jarac. Jednom rukom
sam uhvatila bravu, u drugoj mirno držala kanticu sa mlekom, a
kolenom i telom gurnula teška vrata. Otvorila su se malko, ali
nedovoljno. Na isti način sam pokušala opet, samo što sam sada
gurala jače iz zaleta i stvarno su se vrata otvorila toliko da sam
mogla da prođem. Umesto da to uradim brzo iz okreta i tek posle
pustim vrata da se opet zatvore, ja sam ih pustila sekund ranije.
Vrata su me udarila, izbila mi kanticu uz ruke i zakačila mi
sandalicu i mali prst leve noge tako, da se je prst isčašio i
odvalio od stopala prema spolja. Nisam znala šta pre da spasavam –
svoj prst ili mleko koje je kuljalo iz kantice, jer se je poklopac
otkotrljao daleko u hodnik. Urlala sam od bola, ali sam ipak uspela
da prstić vratim na svoje mesto i priljubim ga uz ostale prste. U
kantici, koju sam potom uspravila, ostalo je samo malčice mleka.
Plačući sam došla kući. U prvom trenutku mama se uplašila kad me
je videla i primetila sam na njenom licu sažaljenje. Ali kad je
videla da nema mleka, naljutila se.
„Ko
zna gde si ti do sada bila? Da li znaš koliko ima sati. Da si
požurila kući dok je na ulici bio još koji prolaznik, ne bi se ovo
desilo. Šta da dam sada maloj da jede? I ko zna da li je baš tako
bilo kako pričaš. Voliš ti da skitaš i da me sekiraš, znam ja!
Balavice jedna, sad si to uradila i nemoj nikad više, jesi li
čula?!“
Poslednje
majkine reči je propratio šamar od kog mi je toliko zvečalo u
glavi, da bol u malom prstu nisam više ni osečala. Tek posle nekog
vremena opet sam ga osetila, a osetila sam i bol u zglobu palca leve
ruke. Kad i kako sam povredila taj palac na ruci – ne znam. Samo je
bol davao do znanja da je i palac stradao u borbi sa „haustorom“.
U nekoj drugoj situaciji bi se požalila mami, ali sada kad sam kriva
da gore ne može biti, ćutala sam i trpela. Danima sam posle osećala
bol i pomalo šepala, ali niko na to nije obratio pažnju. Palac na
ruci je zarastao sa istegnutom tetivom. Umesto da to bude smetnja, on
je postao atrakcija. Sa njim sam mogla da imitiram gusku kako gega
pri hodu i da time zasmejavam društvo. Mali prst na nozi je ostao
prav i priljubljen uz ostale prste tako, da je najašio sledeči
prst, a zglob na njemu više nije bio savitljiv ni upotrebljiv, kao
da nikad nije ni postojao. Zbog njega sam uvek kasnije imala probleme
pri nošenju cipela. Ta dva prsta su uvek bila malo nažuljana dok se
cipela nije dobro razgazila. A kad se razgazila, onda više nije
imala lep oblik i izgledala je stara i pohabana.
Posle
mnogo godina, kad sam već bila udata žena i kad sam došla kod
bolestne mame u posetu, spavale smo u istoj sobi. Spremale smo se za
spavanje, nju sam več umila i spakovala u krevet, a sama sam se tek
preobukla u pižamu. Pre spavanja smo uvek pomalo ćaskale i tako je
bilo i te večeri. Uz razgovor sam sekla nokte na nogama i mama me je
posmatrala.
„ Kako
ti je tako izrastao prav ovaj mali prst, kao da je bez zgloba, nikad
ranije to nisam primetila kod tebe?“
Posmatrala
sam je. Delovala mi je kao da stvarno tu moju anomaliju prvi put
vidi.
„Pa
to mi je napravio onaj teški „haustor“, kad sam prosula mleko
pri otvaranju, sećaš se? Tad sam ga izčašila i kako sam ga posle
sama namestila, tako je zarastao“
„ Nije
moguće, pa ti mi nikad dosad nisi to rekla, niti si mi tad
pokazala.“
„ Kako
da ti kažem, kad sam zbog mleka dobila krepke šamare, niko mi nije
verovao da su ta vrata za mene bila stvarno preteška. Da nije bilo
njih ja bi u potpunosti obavila zadatak i dobila pohvale kao uvek.
Taj prst je ostao takav kao kolateralna šteta.“
Mama
je dugo ćutala, a potom sa žaljenjem u glasu rekla:
„ Kako
smo nekad bili strogi prema deci, a i glupi. Kao da se nisi sama
onako mala dovoljno potresla što se to desilo. Uvek si me tako lepo
slušala i bila odgovorna prema sestri. Povredila si se, a nisi smela
da mi pokažeš. Preko svega si još dobila batine. Šta češ, mene
su tako vaspitavali. Naši stari su govorili: Batina je iz raja
izašla. I to nam je ostalo u pameti. Jadnica, morala si verovatno
danima da trpiš bolove zbog toga.“
„ Mama,
trpela sam i duševne, jer mi nisi verovala. Bilo pa prošlo, ne
sekiraj se više. Sad samo ovaj nepokretni prst podseća na to. Zbog
njega bi me prepoznao muž i da ostanem bez glave, toliko sam
unikatna.“
Šalila
sam se, ali mama se nije smejala, samo je i dalje tužno gledala u
moje noge. Misli su joj bile ko zna gde, možda u njenom surovom
detinjstvu.
Прича
,,Мујо кује коња по мјесецу“, Слободана
Ескића је одабрана за објављивање.
МУЈО
КУЈЕ КОЊА ПО МЈЕСЕЦУ
Госпођа
Радмила Старчевић, удовица, није желела
да старост проводи усамљена. Није желела
али је била приморана. После смрти
супруга и одласка синова у Канаду и
Јапан, за трен ока приметила је да око
ње нема оне уобичајене живости и буке
свакодневнице. Тај преокрет је у почетку
тешко подносила док време није учинило
своје. Навикавала се на самоћу, неосетно
упадајући у замку којој није могла да
се одупре. Све је почело да јој смета
толико да је избегавала разговор са
људима, па чак и врло љубазном продавачицом
у малој трговини преко пута. За 87. рођендан
јавили су јој се синови, мало је причала
са унучићима и легла у кревет пре времена.
Већ пет година није видела своју децу
који су били преокупирани пословима.
Отупелих осећања зурила је у плафон.
Некадашња оперска дива тонула је у сан
притиснута неком непознатом силом која
јој је заустављала дах. У себи је певушила
арије из Вердијевих и Пучинијевих опера.
Звоно на вратима није чула у први мах.
Како није престајало, лагано је устала
и бојажљиво пришла вратима, онако у
спаваћици. Сат је показивао тачно 20
часова. Отворила је опрезно и угледала
насмејано лице врло високог човека. –
Шта хоћете- упитала је љутито. Човек се
благо наклони а из његових уста потекоше
речи као бујица: - Добро вече, поштована
госпођо. Ја сам Љубомир Которчевић, ваш
нови комшија. Купио сам стан до вас па
је ред да вам се јавим. Рекоше ми да сте
сами а ја имам ту слободу да вам понудим
сваку помоћ. Ми са Рудника смо такви,
дружељубиви. Код нас нема пардона, кад
је неко у невољи одмах прискачемо.
Рачунајте на мене и моју породицу. Ја
сам дошао да мало средим стан, купим
неке ствари, ако треба окречим, проверим
инсталације и још много тога. Неће они
долазити док се не заврши прво полугодиште
а школска година је тек почела. Имамо
ми времена да се упознамо добро. Ево,
изволите теглу меда са Рудника и теглу
слатка од шљива. Па сутра дођите на кафу
или чај, шта више волите, а можемо попити
по чашицу домаће ракије-. Човек се
наклонио, окренуо и отишао. Радмила је
стајала са теглама у рукама, без речи,
покушавајући да схвати шта се то десило.
Топло септембарско вече и тишину мирнога
краја прекинула је песма. Знала је да
то пева нови комшија, примећујући да
има леп глас. – Мујо кује коња по мјесецу
– одјекивало је у њеним ушима, још дуго
док није заспала. Јутро је дочекала
гледајући кроз прозор како излазеће
сунце обасјава врхове дрвећа. Волела
је овај мирни и тихи крај, чудећи се
зашто нема птица а баш би јој пријао
њихов цвркут. Окренула се и села за
клавир, размишљајући којом мелодијом
да започне нови дан. А онда се зачуло:
Мујо кује коња по мјесецу-. Она хитро,
колико је то могла, устаде и затвори
прозор, затим се обуче и крену у продавницу.
У ходнику је дочека Мујо који кује коња
по мјесецу, кроз отворена врата комшијског
стана. При повратку угледа Љубомира
како јој прилази не скидајући широки
осмех. Одмах јој је узео цегер из руке.
– Зашто ме нисте звали, госпођо? Мени
ништа није тешко. Знам да се зовете
Радмила, прочитао сам на вратима. Знате,
и моја мајка се звала Радмила. Већ је
три године како је нема а ја је сањам и
вама признајем да заплачем некада за
њом. Нисам знао да ће толико да ми фали.
Човек у 52. години живота плаче за мајком!
То ме чуди-. Дошли су до врата стана,
Радмила узе свој цегер, затвори врата
и отвори прозор осећајући недостатак
ваздуха. Доручковала је, попила лекове,
легла у кревет покушавајући да чита
књигу. Кроз прозор је улетео Мујо који
кује коња по мјесецу. Чудила се зашто
човек пева једну те исту песму. Дан је
провела у неком кошмарном расположењу,
не успевајући да среди конфузне мисли
па је туробна и изморена дочекала вече.
Топот Мујиног коња јој је пробијао бубне
опне, па је позвала полицију. Са прозора
је видела кад су стигли испред зграде.
– Не брините, госпођо, све ће бити у
реду- рекао јој је млади полицајац и
отишао.
Недељу
дана није излазила из стана. Користила
је залихе хране које је имала а и није
била при апетиту. Нервозно је отварала
и затварала прозор, ослушкивала у
покушају да сазна да ли се нешто дешава
у стану до ње. Села је за клавир а рукама
јој проструја топлина од некуд створена.
Верди и Пучини нестадоше у трену и појави
се Мујо јашући коња испод чијих копита
је севала ватра и дизала се прашина.
Певала је занесено, откривајући лепоту
песме и уносећи у њу дуго потискиване
емоције. Сузе су натапале њене руке и
помахнитале дирке. Онда јој се придружио
добро познати глас. Љубомир јој је ставио
руку на раме па су певали занесено као
да су у некој свечаној сали. За време
кратке паузе он је загрли – Ја сам вас
лагао, госпођо Радмила. Моја жена неће
доћи код мене. Неће ни деца. Отишли су у
Аустралију. Оставили су ме. Тешко ми је,
тешко-. Док су на крилатом Мујином коњу
прелетали Канаду, Јапан и Аустралију
гледајући своје најрођеније, млади
милиционер је стајао на вратима
посматрјући их зачуђено. Окренуо се и
пошао ка излазу певушећи, ни сам не
знајући зашто, мелодију која је извирала
одасвуд: Мујо кује коња по мјесецу......
Честитамо!
