НОВО ПРОЛЕЋЕ У НАМА

Поводом Светског дана поезије који се обележава 21. марта и првог дана пролећа, објављујемо текстове песама које су нам послала деца на дар.

НОВЦЕМ СЕ НЕ МОЖЕ КУПИТИ СВЕ

Новцем се не може купити љубав

Коју добијаш од маме и тате

Новцем се не може купити слобода

Ни бакина доброта

Ни птица пој

Ни пчела рој

Ни цвеће из моје баште

Ни завичајне стазе

Новцем се не може купити пријатељ

Ни срећно детињство

Сан, Мир, Здравље

Не купују се

Јер , Срећа је бити срећан

Без новца богат

Здрав, радостан

Богу захвалан!

Софија Везмар III-3

ОШ ,,Јован Цвијић“

Зубин Поток, Косово и Метохија

Ментор: Божица Везмар

ЗВЕЗДЕ

Звезде падају док очи зборе
свако биће би хтело да их дотакне,
али може само неко ко је добар.

Када се срцем неко воли
он може да дохвати звезде
и да полети према њима као орао.

Нађа Свркота II-2

ОШ „Вук Караџић“ Црвенкa

ментор: Бранислав Свркота

ЗАШТО ВОЛИМ ДЕДУ?

Питате ме зашто волим деду
највише на целом свету.

Волим га јер и он воли мене,
јер му је загрљај јачи од стене.

Волим га јер сам његова принцеза
коју нико не сме да кињи и зеза.

Волим га јер он боље од свих уме
сва моја расположења да разуме.

Волим га јер ме најбоље схвата,
скоро као моја мама и драги тата.

Волим га више од крушака и јабука,
јер сам ја његова омиљена унука.

Вања Свркота IV-3

ОШ „Вук Караџић“ Црвенкa

ментор: Бранислав Свркота

ЦРВЕНКА

У мом месту, у мом крају,
у мом родном завичају
лепо је као у Рају,
посебно у месецу мају.

У мају је баш све весело,
сви похрле у Најслађе Село
да виде вашар и посело.

Сви живимо у равници,
само су подруми на узбрдици
и Новог насеља становници.

Кроз мој крај Бачки канал протиче,
на ком се рибарска вештине стиче.
А људи једни на друге много личе.

У мом месту, у мом родном крају,
у том златном житном Рају
живе људи разних имена и лица,
јер Црвенка је велика породица.

                                                               Елена Свркота VII-3

                                                        ОШ „Вук Караџић“ Црвенкa
                                                         ментор: Бранислав Свркота 

НАЈБОЉИ ЗА СВА ВРЕМЕНА
Александру Тирнанићу - Тиркету фудбалеру

Александар на терену као вихор јури
У срцу му страст, никуд се не жури.
С лоптом је био вешт као мајстор стари
Публика га волела док он лоптом жари.

На трави је био краљ, међу звездама сјај,
Гол кад постигне био је за навијаче рај.
У игри пун снаге, у борби пун правога жара
Тирке је водио тим, права фудбалска страва.

Док му је лопта у ногама, терен му је дом,
Противничка публика тад добија слом.
Александара Тирнанића име дуго ће да траје
У срцима свих нас млади вечно ће да стаје.

Тадић Душан VIII-3

ОШ ,,Сремски фронт“ Шид

ментор: Веселин Вучковић

СВЕТ, ДАНАС (једна кратка, истинита прича)

Улица је замрзнута у тишини. Кораци не остављају трагове.
И нико не гледа ка небу. Док моје срце лупа,
Камен око мене гуши сваки сноп светла.

Стоје непомично лица без израза. Очи празне као ноћи без сна.
Срца им запечаћена, сурова и хладна. Камен је све што остаје када осећања престану
да говоре.

Пред статуама оставих трагове својих рана, али њихови камени погледи занемеше,
и свака моја реч постала је одјек. И док сам се удаљавао, ожиљци су ме пратили.
Њихови, не моји.

Душан Вујиновић III/3
Гимназија у Чачку
Ментор: Александра Мишић, професор књижевности

ЕВО ЦВЕТА ДОВОЉНО СМЕЛОГ ДА МИРИШЕ НА ПРАЗНОМ МЕСТУ И У УСПОМЕНИ

Мислила сам да се кошмари дешавају само док спавамо, али мој је увек ту. Видим га склопљених и отворених очију. Чујем сваку његову тишину и осећам је на кожи. Осећам мирис превише јак, као да истовремено жели да ме убије и оживи. То је мирис онога што никада није ни постојало, мирис празнине која не жели да ме напусти.

Два образа нису довољна да покупе све сузе које ми беже из очију. Кад већ срце не може да ми побегне од свих мисли које га полако изједају, нека се бар сузе спасу. Терет је све тежи, а моје руке све слабије.

Хладноћа ме обузима. Да ли зато што полако пада мрак или јер је срце заборавило на сваки облик светлости који се икада пробио кроз прозоре моје душе? Да ли уопште желим да знам одговор?

Не гледај ме у очи јер не знам шта ћеш у њима пронаћи. Не питај ме ништа јер не знам где ми је глас. Не знам да ли ће из мојих уста пре изаћи реч или крик. Или пак мук, а он је најгори. Знаш да нам је тишина увек представљала проблем.

Све сам пустила, али је цвет и даље испод мог носа. Његов мирис је једино што ме повезује са изгубљеним. Великом силом је ишчупан из земље. Изгубио је чак и свој накит, своје латице. Одакле му смелост да и даље мирише? И одакле мени стрпљење да га још увек чувам?

Одведи ме негде где ћу се сетити шта је то храброст. Пошаљи ми писмо које ће ме подсетити на моје жеље, у ком ће писати све оне тајне које сви знамо, али нико не жели да их прихвати. Јер ко сам ја без носталгије, без кајања, без мог цвета? Ко ћу постати ако мој цвет једног дана престане да мирише? Све више изгледа као да он држи мене, а не ја њега.

Не смем да те погледам у очи јер не знам да ли ћу видети осуду или сажаљење. Обоје је подједнако лоше. Питање је шта ћу лакше поднети, али ће ме надвладати срам, то је сигурно.

Можда ћеш једног дана схватити колико дубоко речи секу. А можда и нећеш. Наставићеш да живиш живот и борићеш се са својим проблемима, а ја ћу терати своје кошмаре што даље од себе. Покушаћу да се извучем из блата и знаћу да ме из њега само Божија рука може извући, а само ће она и бити испружена. Она је увек испружена, брише сузе за које није одговорна.

Не зови ме и не тражи ме више јер ни сама себе не могу пронаћи. Одавно сам се изгубила у узбурканом океану својих мисли у којем се душа дави. Из тог океана ни најбољи пливач не може испливати. Брине ме то што море полако постаје топлије. Можда се то само ја привикавам на његову температуру.

Још увек пливам јер још увек тражим. У том океану је изгубљен неко врло необичан, али ипак важан. Изгубљен је човек, а ја више нисам сигурна да ли га уопште познајем. Пливам под овим небом које сви делимо и у плаветнилу дубоког, мени добро познатог океана тражим себе. Цвет је у руци и све лепше мирише.

Исидора Ђуреин IV/7
Гимназијa у Чачку
Ментор: Александра Мишић, професор књижевности

„Кавез је кренуо у потрагу за птицом“, Кафка

“Бежи! Бежи! Бежи! Сустиже те, само што није. Приближава ти се!“ А од кога то бежиш? Ко те то стиже, ко ти то гуши слободу? Ко то толико чезне за тобом (за још једном жртвом), да задиханим трком јури за тобом?

Мрачни поглед његов у мраку муку ствара, утроба ти се од њега обрће и жиле од њега стежу. Кад једном у коло са њим уђеш, нема назад. Глад слободе сада тебе једе. Не смеш се дати, у предности си. Не можеш га наћи, али га можеш спознати. Нема сенку, али има ноге, кратке, мршаве. Можеш му побећи и себи помоћи. Покушаће да ти угњетава мисли, да те рашрафи, да те помути и отуђи од свих. Можда и паднеш у први мах на његове трикове, али тада мораш највише да верујеш. Позваће те себи, у том тренутку дођи себи, док још имаш коме. Онда ће поново да трага за тобом, тражиће те. Поново ћете се играти жмурке, видеће ти обрисе, мислиће да те је пронашао. Можда и јесте, али сада ти знаш како да му побегнеш. Опет си у предности! Увек си у предности!

Сада се поново запитај. Од кога бежиш? Ко те стиже? Не знаш и даље? Јеси ли сигуран? Човек увек бежи од истине. Бежи од ставова које не може да оповргне. Да ли ти бежиш од истине или пак она бежи од тебе? Можда си ти црна, висока, незграпна фигура, која једе слободу, узима што је туђе. А сад си упао у још веће размишљање? Размишљај, дај себи мало времена да побегнеш од стварности која те тражи.

Сара Станојковић IV/3
Гимназијa у Чачку
Ментор: Александра Мишић, професор књижевности

Ана Марјановић (1981)

КРАЈ ПУСТЕ РЕКЕ

Напрсла душа, не сањан сан,
пшеница мрзне у црном пољу,
из мрачне зоре још црњи је дан,
рану сећање посипа сољу.

На пустом прагу ципела пар.
Куда су пошле ноге им босе?
Огњиште празно остао је жар,
два зрна наде у капи росе.

И тихо, тихо, ногу пред ногу,
корача смерно чета јунака,
старац до старца, брат је до брата,
и мале деце, жена и бака.

Ни лавеж паса, ни јаук звери,
ни цвркут птица у муклој гори,
само се злотвор злочину цери,
потоци крви теку у зори.

Устајте браћо, глас неки моли,
док под њим тела још топла вире,
као задњом снагом их моли,
невина срца с Богом се мире...

Јаук у души с срцем се гања,
усахле  очи  призором свисле,
тела су пуна земље и грања,
крај Пусте реке душе се стисле.

Ал' Земља осећа, плаче, памти,
када страдаше невини криви,
и много свећа за помен пламти,
када се чита ПОВЕЉА ЖИВИХ.

Осврт на живот покошен, пао,
с тугом у срцу молитву појимо,
на један минут цео свет стао,
док смерно ћутимо и стојимо.

Установа Дом културе ,,Бојник“ из Бојника поводом сећања на 17. фебруар 1942. године је расписао 7. књижевни конкурс поезије на тему ,,Крвави фебруар“, када су у раним јутарњим часовима бугарски фашисти зверски поред Пусте реке стрељали више од 500 мештана Бојника и Драговца, углавном жена, деце и изнемоглих људи и спалили готово оба села.

Жири је након пажљивог читања свих пристиглих радова донео одлуку да победник осмог књижевног конкурса поезије буде песма "Крај Пусте Реке" ауторке Ане Ђурић Марјановић из Старог Села.

Честитамо нашој Ани!

ПРИЧА НА ДАР

Plavi kofer

Već od ranih jutarnjih sati aerodromska zgrada oživje, ispuni se putnicima.

Vajar je pomalo pospan, sjedio u bifeu. I pored svih tih užurbanih ljudi oko sebe, bio je usamljen. Tugu je utapao u vinu i čekao...Za nekoliko minuta njegov avion će poletjeti. Odvešće ga u dalek svijet. Na još jednu izložbu skulptura u drvetu i kamenu...Poslije višegodišnjeg rada, dlanova ogrubljelih od dlijeta i čekića, oslabljenog vida, stvorio je...jednu veliku skulpturu u kamenu i dvije manje u drvetu.

–Za razliku od ljudi, one imaju dušu... Ni zub vremena im ne može okrnjiti ljepotu. Brušenjem i filigranskim oblikovanjem, oživio sam njihovu suštinu, a duh je izašao napolje...I sve dok je trajao taj stvaralački proces, živio sam: osluškivao treptaje duše. Sada, kada su mi ruke slobodne i ne oblikuju moje snove... kao da sam vraćen zemlji. Kad bih samo mogao zaustaviti nekako te trenutke nadahnuća...ne bih žalio nestati kao mjehur od sapunice... ali kako to postići kada sam ovako jadan...sebičan ljudski stvor – rezignirano reče sebi, umjetnik, Victor Castelloti.

Posljednji poziv za putnike da uđu u avion i zauzmu mjesta...Tek tada, čuvši ime grada Dubrovnika, prenu se. Stavi na glavu crni šešir velikog oboda i krenu ka izlazu. Začu kako ga doziva zajapureni kelner da plati ono što je popio. Izvinjavajući se, objasni ljutitom čovječuljku da je zaboravio...da nije htio pobjeći.

–Postao sam senilan...Nije prvi put da se ovako, na javnom mjestu, osramotim pred toliko ljudi...Bože, šta će me još snaći na ovom putešestviju?! Zar na zdravstvenom kartonu, pored dugotrajne depresije, treba da bude zapisana i senilnost? – pitao se dok je avion, odlijepivši se od piste, zaparao nebo.

Svjetla rimskog aerodroma u noći nestaše iz vidokruga, dok ga je, zavaljenog u sjedištu, hvatao san. Njegova čudna pojava, izazivala je u okruženju podjednako osjećaj strahopoštovanja i divljenja. Kontrast između duge talasaste kose, tamne sa ponekom srebrnom vlasi, skupljene u rep, i prozračnih plavih očiju, govorio je o njegovom porijeklu. Gusta crna brada davala je duguljastom licu onu poželjnu umjetničku finesu. Ništa na njemu ne otkrivaše pragmatičnost. Jer, oduvijek je sentiment stavljao iznad racija, preferirajući štaviše neko ludilo, normalno za ljude njegovog zanata.

Rođen u mješovitom braku, u sebi je pomirio različitosti temperamenta i pogleda na život. Od majke Ruskinje, moskovske glumice, naslijedio je blagost i sjetu, neku melanholiju u plavetnilu pogleda. I, nadasve, lirsku dušu željnu opijanja, ljepote i ljubavi. Kao da se ogromno prostranstvo i ćudljivost ruskih stepa nastanilo u njemu... I vapi za punoćom i tajanstvom. Od oca, Italijana, iz ugledne vinogradarske porodice Castelloti, preuze energiju, neumjerenost u radu, razgovorljivost i potrebu da sve lijepo dodirne, ovaploti...oblikuje u nešto trajno. Crno vino, sa zaštitnim znakom firme, koju je, prije pet decenija, osnovao njegov preduzimljivi otac, bilo je poznato širom svijeta. Nijedan iole ekskluzivniji kalabrijski restoran, nije se mogao zamisliti bez tog rajskog pića. Često su se, u sitnim satima, u kafani prepunoj dima, u njemu znala sukobiti dva svijeta–onaj ruski, sklon prepuštanju, fatalistički, sa primjesom hedonizma, i drugi, latinski, koji ga je dražio na otpor, tjerao na pobunu.

Ta pomiješana krv žuborila je venama i rađala inspiracije...Tako bi, ne časeći, sa djetinjom radošću jurnuo u podrum, jedan uski, zatamnjeni prostor za rad i predavao se Muzi... Dovoljan je bio tračak svjetlosti spolja da osvijetli njegove skulpture...gromade od kamena i drveta, ponosne u svojoj samoći. Prijatelje koji su, nemuštim jezikom, zborili sa njim i bili svjedoci početnog zanosa i nadahnuća. I kasnije, potpunog klonuća i obamrlosti.

A dolazilo mu je, nerijetko, da opsuje život, onako sočno, iz petnih žila... Da se najzad obračuna sa tom pošasti kao borac u ringu i da ga, iznenada, najsnažnijim udarcem pesnice nokautira...onesposobi zauvijek. Uživao bi, slušajući odbrojavanje sudije u prepunoj areni...I, konačno, dizanje njegove ruke u znak pobjede. Jer, šibao ga je taj neumoljivi mučitelj otkad majku izgubi, a onda voljenu ženu i sina, u saobraćajnoj nezgodi. Nestaše u plamenu oni koje je obožavao. I za njih živio. I bi previše...Razdirući bol preli čašu strpljenja, a on beskućnik...podiže ruku na sebe. Za dlaku izmače smrti i nastavi sa tumaranjem kroz lavirinte sudbine.

Prolazile su godine teške i turobne, a rana nije isceljivala. Radeći, odvraćao je misli, bar na kratko, na nešto veselije što mu je ispunjavalo dušu. Poigravajući se sa svjetlošću i sjenkom, sa blagim ispupčenjima i udubljenjima kamene površine, nasta skulptura majke. Samo godinu kasnije, i dvije u drvetu, koje su imale obrise najdražih bića, one druge polovine duše. A ono što je sjedinjavalo tu kompaktnu masu šupljine i izbočine, ravni i obline, bila je LJUBAV. Ono što je u životu često neuhvatljivo.

Pred svako putovanje praćeno izložbom, grupnom ili samostalnom, imao je ritual prilikom pakovanja. Njega se strogo pridržavao, jer, plašio se, ukoliko ga preskoči ili zaboravi, desiće mu se neki maler. Nježno bi premještao svoja remek - djela u unutrašnjost poveće metalne kutije, kao da su živa, pazeći da ih ne povrijedi...okrnji slučajnim udarom o drugi predmet. Na kraju, kada bi se uvjerio da su bezbjedne, počeo bi sa slaganjem fotografija. U manjem plavom koferu, pohranjivao bi svoje uspomene...ljubavna pisma različitih boja i veličina, suvenira iz najranijih dana, sve ono što ga je podsjećalo na nezaboravne trenutke. Na vrhu, pod samim poklopcem, položio bi, neobično spokojan, sinovljevu fotografiju sa mora na kojoj se smiješio, lica priljubljenog uz majčin obraz.

Ljubazni stjuardesin glas primora ga na nevoljno buđenje:

–Da li gospodin želi nešto za osvježenje? Sok ili kafu? Za pola sata slijećemo! Pripremite se!

Kada odmahnu glavom da ne želi ništa, atraktivna djevojka mu pruži brošuru o Dubrovniku, neku vrstu vodiča kroz grad i udalji se. Prelistavao je, razgledao šarene stranice, čitao o znamenitostima drevnog mletačkog centra. Let je bio toliko opuštajući i ugodan da i ne osjeti ateriranje letilice. Primače se nekolicini putnika koji su čekali da preuzmu prtljag. Kada dođe red na njega, okretni mladić, zadužen za te stvari, pruži mu, pomalo zadihan, jedan crni kofer sa preobukom i kutiju sa skulpturama.

Nije vjerovao svojim očima! Plavog kofera nije bilo, ali mu uzrujani mladić, nakon saginjanja i zavirivanja u utrobu aviona, uz utješan smiješak, gurnu u ruke drugi tamnoplave boje, a njegov bijaše svjetliji. Gledajući zbunjeno lice, još mu odbrusi:

–Ovo je, sigurno, Vaš prtljag...Ne može biti greške, jer nijedan drugi nije preostao...možda ne vidite dobro, pa se učinilo da nije – završi crveneći u licu, i nestade. Proguta ga jutarnja izmaglica.

Još zapanjen onim što se dogodi, nemajući kud, vajar uze taksi do prvog hotela. Uleti u sobu i otvori onaj kofer. Sa strahom i zebnjom. Zašuštaše novčanice skrivene ispod muške pidžame i košulja. I dok bi neko drugi, na njegovom mjestu, skakao od sreće, on poče čupati kosu i jaukati. Polulud, unezvijeren, ponavljao je:

– Šta će mi novac? Kome da ga darujem? O Bože, opet me kušaš. Zašto mi bar ne ostavi uspomene...da lakše preživim? Kako ću bez njih...kada me svuda prate...preklinjem Te, uzmi mi sve, samo njih mi vrati!!!

Poče bacati uvis, svuda po sobi, pronađeni novac. Predveče, teturajući se, pijan i krvavih očiju, vraćao se u hotel. Neprestano je vikao na italijanskom:

– Plavi kofer...plavi kofer...moja sjećanja...noćas ću nekoga ubi...

Dubrovčani pomisliše, vidjevši ga u takvom stanju, čuvši prijeteće riječi, da je kakav šizofrenik...Pobjegao iz ludnice i koga, zasigurno, već traže...Dvije postarije gospođe prekrstiše se, kao da se brane od sablasti.

– U tom trenu, veliki sat na trgu najavi ponoć i najednom sve utihnu. A neki neznanac je, zamijenivši slučajno kofer, i ne znajući, upropastio nečiji život, postavši bogatiji tuđim uspomenama.

           Svetlana Sekulić, Podgorica