Ана Марјановић (1981)

КРАЈ ПУСТЕ РЕКЕ

Напрсла душа, не сањан сан,
пшеница мрзне у црном пољу,
из мрачне зоре још црњи је дан,
рану сећање посипа сољу.

На пустом прагу ципела пар.
Куда су пошле ноге им босе?
Огњиште празно остао је жар,
два зрна наде у капи росе.

И тихо, тихо, ногу пред ногу,
корача смерно чета јунака,
старац до старца, брат је до брата,
и мале деце, жена и бака.

Ни лавеж паса, ни јаук звери,
ни цвркут птица у муклој гори,
само се злотвор злочину цери,
потоци крви теку у зори.

Устајте браћо, глас неки моли,
док под њим тела још топла вире,
као задњом снагом их моли,
невина срца с Богом се мире...

Јаук у души с срцем се гања,
усахле  очи  призором свисле,
тела су пуна земље и грања,
крај Пусте реке душе се стисле.

Ал' Земља осећа, плаче, памти,
када страдаше невини криви,
и много свећа за помен пламти,
када се чита ПОВЕЉА ЖИВИХ.

Осврт на живот покошен, пао,
с тугом у срцу молитву појимо,
на један минут цео свет стао,
док смерно ћутимо и стојимо.

Установа Дом културе ,,Бојник“ из Бојника поводом сећања на 17. фебруар 1942. године је расписао 7. књижевни конкурс поезије на тему ,,Крвави фебруар“, када су у раним јутарњим часовима бугарски фашисти зверски поред Пусте реке стрељали више од 500 мештана Бојника и Драговца, углавном жена, деце и изнемоглих људи и спалили готово оба села.

Жири је након пажљивог читања свих пристиглих радова донео одлуку да победник осмог књижевног конкурса поезије буде песма "Крај Пусте Реке" ауторке Ане Ђурић Марјановић из Старог Села.

Честитамо нашој Ани!