Милован Мићо Петровић (1951)

Отаџбино моја

Отаџбино моја

на ветрометини брдовитог Балкана,

омеђена долинама, планинама,

језерима, кривудавим рекама, бригама...

Крвљу натапана, сузама умивана

животима предака дарована

у звона православна

миленијумима овенчана.

Брани се хлебом и умом,

белим голубом у руци.

Благородна буди

не дај да те растргну вуци.

Мајке да сузе не лију

да умукну невоље јауци,

у миру рађали се

синови и унуци!

Славко Митровић (1942)

Ветар

Чудан овај ветар

Свеједно да ли је

Са југа или севера

Прелети преко мора

Преко много

Река и језера

И кап воде не попи

Сигурно не зна да плива

Па на воду не стаје

Само је мало узбурка

Ваљда се палши

Да се не утопи

Јутрос рано

Кад стиже до моје

Зелене ливаде

Онако жедан

Сву росу попи

Саша Угринић

ПРВИ ПРОЛЕЋНИ ДАН

На измаглици росе изнад слапова

рајских водопада

Tтвоја бела сенка шаље ми вилински осмех.

Са првим пролећним даном

улази у мене твој обрис, (само најмањи

прстић његовог стопала касни јер се

загледао у топлоту ваздуха)

и ја дозивам кʼ памети

         

               оно што ме је распаметило,

правећи торту од дуге,

са јагодом на врху од пољупца.

Тања Милутиновић, Београд

ОРУЖЈЕ

Кажу ми

Погледај мало око себе

Не затварај очи

Ко ће да говори о битним стварима

Ако не ти

Земљани лонац кључа

Крчка правду и неправду

Гле ватре у Гази

Масакр у Дамаску

Бомбаши у Кабулу

Изгладнели збегови

Одсечене главе

Распарчани лешеви

Расељена лица

Смрт у мећави

Смрт у земљотресу

Смрт у поплави

Смрт црног дечака

Смрт у побуни

Смрт од болести

Пошаст у Африци

А сад погледај

Мало око себе

Ко ће да пева о томе

Ако не ти

Опљачкани смо

Јадни смо и робови

Бесни гладни подивљали

Убијамо једни друге

У својим домовима

У својим двориштима

По друмовима

И бацамо се са кровова

Високих зграда

И тржних центара

У дворишта луксузних ресторана

На блиндиране аутомобиле

Затамњене ветробране

О томе певај

Кажу

Треба да певаш

О битним стварима

И ја послушно седам

Узимам свеску

И једну оловку

Своје инструменте

Несуђено оружје

Мислим и мислим

И почнем да пишем

О твојим најлепшим

Црним очима.

Политика, субота 31. јануар 2015.

(Култура, уметност, наука)

Александра Батинић (1993)

Расковник

У великом свету

на четири ноге

од истине врата тражим

прозор бар да отворим,

ал' одавно кључеве сакрише мудраци,

оставише само лажи...

Посети ме снова танкопређа,

сновиђењем тихо гуди

неки чудни месечев тропар,

даде ми тајну земље и људи

расковник древни-на дар.

Дадоше шумски духови

зујећи песму умилну,

ону прастару, прву,

што и дан данас

кроз дњепарску трску јечи

ветровим крилом

свима на дар

– а нико не зна речи...

А кад у леглу вучијем

свих седам кожа промених

и све их спалих на олтару Свевида,

ту, на згаришту моме,

кад зора дозори,

немушти језик проговори.

У трену разумех сва сагрешења

и виде се јасно где се рађа јад

– што препуној мешини

прелива се глад

– што ратове љуте води

свевременска црна зјапа

– што нам свуда зрно, кап

за грош мери сатрап

– што их бодри бледа смрт

док најбоље жетве жање

У задња времена...

Сад разумем ненадање.

***

Све дарове вратићу

духовима шумским.

Мудраци су знали

да нису за нас,

јер истина је тужна,

нема и проклета,

издахнула једном давно

на почетку света.

Пошкропљена, освештана

крвљу с руку Каина,

и све прекри рђа

вечног светогрђа.

***

Врата нема, ни прозора,

ни истине нема.

Све су то само привиди,

лажног пророка глас.

Постоје само неми зазиди

од мене до мене...

Од нас до нас...

Очи

Моје очи више нису моје.

Игличасти прах

у њима бразда зене.

Све удахнуте

и узбуркане боје

вајају у песку

ждралове извијене.

Првородне, благословене,

птице бејаху скривене од свију,

од огледала, од сенке своје.

Отуђише се тако

и сад нису моје

Конкурс (2019-04-30): САВРЕМЕНА ПРИПОВЕТКА, ШАБАЦ

Добрица Ерић (1936 - 2019)

аутор фотографије: Бранислав Ђека Ђековић

Да л’ још неком ноћас ово злато смета

Да л’ још неком ноћас ово злато смета?
Ова суснежица небеских трешања?
Ноћ је отворена на све стране света.
За снове; а мене, знам нико не сања.

Сан је био мој ход, мој корак и сенка
много сам се невичан у свој сан уздао,
прокоцк’о сам песму к’о коња Зеленка
кога никад нико није зауздао.

Па нека ми руку лизне бар тај верни
пас месеца што је са мном израњао
из облака берићетних снохватица, јер ни
ове ноћи нико није ме сањао.

Сан је био мој ход, мој корак и сенка
много сам се невичан у свој сан уздао,
прокоцк’о сам срце к’о коња Зеленка
кога никад нико није зауздао…

Бројим бледе пламичке поноћних петлова
и испране камичке по небеском дну,
Ја, што свима отварах врата својих снова
не нађох свој кутак ни у чијем сну…

Добрица Ерић