Александра Батинић (1993)

Расковник

У великом свету

на четири ноге

од истине врата тражим

прозор бар да отворим,

ал' одавно кључеве сакрише мудраци,

оставише само лажи...

Посети ме снова танкопређа,

сновиђењем тихо гуди

неки чудни месечев тропар,

даде ми тајну земље и људи

расковник древни-на дар.

Дадоше шумски духови

зујећи песму умилну,

ону прастару, прву,

што и дан данас

кроз дњепарску трску јечи

ветровим крилом

свима на дар

– а нико не зна речи...

А кад у леглу вучијем

свих седам кожа промених

и све их спалих на олтару Свевида,

ту, на згаришту моме,

кад зора дозори,

немушти језик проговори.

У трену разумех сва сагрешења

и виде се јасно где се рађа јад

– што препуној мешини

прелива се глад

– што ратове љуте води

свевременска црна зјапа

– што нам свуда зрно, кап

за грош мери сатрап

– што их бодри бледа смрт

док најбоље жетве жање

У задња времена...

Сад разумем ненадање.

***

Све дарове вратићу

духовима шумским.

Мудраци су знали

да нису за нас,

јер истина је тужна,

нема и проклета,

издахнула једном давно

на почетку света.

Пошкропљена, освештана

крвљу с руку Каина,

и све прекри рђа

вечног светогрђа.

***

Врата нема, ни прозора,

ни истине нема.

Све су то само привиди,

лажног пророка глас.

Постоје само неми зазиди

од мене до мене...

Од нас до нас...

Очи

Моје очи више нису моје.

Игличасти прах

у њима бразда зене.

Све удахнуте

и узбуркане боје

вајају у песку

ждралове извијене.

Првородне, благословене,

птице бејаху скривене од свију,

од огледала, од сенке своје.

Отуђише се тако

и сад нису моје