четвртак, 11. април 2019.

Милко Стојковић (1959)



   ЧИТАЧ
   Одведем јуче дете код лекара.
   Уђемо у нову зграду са страхопоштовањем. Ново, чисто, цакли се. У чекаоници тек неколико пацијената, Шуњали смо се на прстима од врата до врата као да смо нешто велико скривили. Није то више некадашњи дом здравља што је више личио на зграду аутобуске станице него на лекарску ординацију. Не смеш ништа ни руком да пипнеш, а камоли да коракнеш без устезања и грча. Приметио сам да ми се чак и поглед негде грчи и застајкује, а негде неконтролисано клизи и бежи мимо моје воље. Изговорен глас као да није мој, некако ми стран. Све укалупљено по строгим мерама. Овако некако сам, као дете, замишљао унутрашњост свемирског брода.
   Доктор млад, лепог лица, савршене мере. На први поглед без мане, као да је и он избачен из неке шеме и калупа. Одмерен, озбиљан, види се одмах да зна шта хоће, али љубазан. Додуше одмах се види да није од оне старе гарде доктора који дирају децу по носу и траже им стрине, тетке и ујне.
   - Који је ваш проблем?- упита тек овлаш бацивши поглед према детету лупкајући прстима по екрану паметног телефона.
   - Докторе, он чита! – Сопствени глас ми зазвуча некако непознат.
   - Чита?
   Ту се сама по себи начини кратка драмска пауза.
   - Кажеш, чита!? - као да тек сада допре до његовог мозга оно "чита", па подиже поглед према детету. - Чита, а!? Кажеш чита!?
   - Чита, - потврдим ја, а просто ми нелагодно што је то баш моје дете.
   - Шта чита?
   - Све. А највише књиге.
   - Књиге!? Чита књиге!? Кад сте то први пут прметили?
   - Увек је имао склоности према читању, - ту сам се опет осећао непријатно као лопов ухваћен на делу, - али се времено појачавала. Веровао сам да ће то временом само по себи исчезнути.
   Доктор одложи телефон и  поче брзо да куца по тастатури компјутера. Ентер и ... Вирнем левим погледом на екран и видим: БОЛЕСТ ЧИТАЊА: болест која никад није успела да узме превише маха на овим просторима, више се може рећи да су то били појединачни случајеви и може се рећи да је сасвим искорењена.
   Замисли се доктор, стави прст на чело. Извине нам се, изађе и врати се са једном старијом женом, претпоставио сам докторком, која направи широк лук око нас колико је простор дозвољавао, као око нечег заразног и опасног.
   - Причајте, - скоро заповедничи ми се обрати. - Имате ли још деце? Чита ли још ко у вашој породици?
   - Имам ћерку, али она нема тај проблем.- Ту ми би лакше што и ја имам лепу вест, - Гледа телевизор, користи компјутер, лаптоп и мобилни телефон.
   Наш одабрани лекар је у међувремену телефоном окренуо неколико телефонских бројева, па се у ординацију сјати још гомила, све бих рекао, докторске елите. То ми је у неку руку и одговарало више него да ме шаљу од ординације до ординаци је и да сваком испочетка образлажем разлог посете. Она строгоћа од докторке, касније сам сазнао да је начелница дома здравља, је само добовала прстима по столу и испитивачки посматрала и мене и пацијента.
   - Замислите како је мени у аутобусу градског превоза пуном путника. Сви пипкају мобилне, само моје дете окреће странице књиге. Идемо улицом, сви држе телефоне на ушима, моје дете стеже књигу. Дођу ми драги гости на ручак, па сви уз главно јело превлаче прстима преко екрана и кикоћу се на фотомонтаже, мој наследник води рачуна да не измасти енциклопедију.
   - Шта сте учинили да не дође до тога? - прекиде ме један од придошлих доктора.
   - Телевизор имамо од када памтим за себе. Компјутер сам му купио када је имао четири године, лаптоп у петој, а мобилни телефон већ у шестој години. Чак и склањао књиге да му не буду на оку, али слаба вајда. Помишљао сам чак и да их спаљујем, - некако као да ми би лакше у души што сам се изјадао, као да сам се исповедао.
   Осећао сам њихове сажаљиве погледе на мени и детету.
   - Да ли икада користи неко од савремених средстава комуникације? - упита глас из другог посматрачког реда.
   - Компутер, али само за читање. Мобилни телефон, али само са разговоре.       Активирали смо му twiter налог, отворили профил на facebooku. Пре извесног времена је за рођендан добио паметан телефон, али..., али..., али...
   Тог тренутка чуо се хорски уздах свих присутних.
   - Свадбе, крештења, рођендани, пунолетства. Сви типкају, пипкају, превлаче, буље у екране, разговарају са апаратом, само га моје дете држи у џепу. Нема тог славља које ми није горакнуло у души. Ето, пре неки дан, биле задушнице. Зева он у споменике уместо у екран. Почели људи због њега да нас заобилазе, да круже око нас. Чак га је и сам свештеник богобојажљиво загледао.
   Неки од присутних специјалиста су задржали сажаљиве погледе, а неки погледи су се преиначили у научничко посматрање.
   - Много је али у вашем образлагању, драги господине, - јави се брадоња у зрелим годинама са прстом наслоњеним на слепоочници, - требали сте о томе раније мислити. Баш ме живо занима где сте били до сада.
   Гомила доктора се као по команди повуче из оринације на већање и усаглашавање ставова.
   - Размотрили смо проблем са више аспекта и наша коначна одлука је да, за сада, не дижемо то на виши ниво. Ви ћете пратити ситуацију и редовно нас извештавати о променама, нарочито ако се стање погоршава или се, не дај боже, појави још неки читач у вашој породици или ближој околини, - издекламовала ми је начелница дома здравља, као да саопштава вест од државног значаја.
   Иако нерешеног проблема, из зграде сам изашао као да излазим из божјег храма са великим олакшењем и са надом у боље сутра.

Нема коментара:

Постави коментар