БОРИСАВ БОРА БЛАГОЈЕВИЋ
КАКО СЕ ПИШУ УСНУЛЕ ПЕСМЕ
Уснула ме у по ноћи студен зима окована снеговима
У амбаре и кошеве сјатиле се птице сојке
Крај лисице чучи пилеж у тору се близне овце
Месец оштрим српом српи лепе жене и девојке
Изнад села бесни вуци и вампири зубе оштре
Ђаво се на оџак криви устремио па таласа
Небо још не раздањава маглу бритвом да засечеш
Виле косе не чешљају сем тишине нигде гласа
У штали ми краве музне све у јасле поседале
Из рогова тече млеко да котлајке све прелије
Теле сису и не тражи кратку штрангу замашћује
У коломаз црни тонем све ми јесте и што није
На троношцу деда седи, лулу пуши, браду брије
Жезлом струшком ватру џара, разбуктава старе бриге
Шљивова му грана за врат ижџикљала од раније
Из варница пишти багрем и пење се на вериге
Баба ми је крај губера и свилену бубу свлачи
Плетићкама задње клубе на разбоју плете нити
Утулила светлост лампе боранију љуска жуту
У вариво воду сипа кад једемо да смо сити
Отац је на дрвљенику у пањеве будак тупи
И разапет у две бразде од вечери до сванућа
И у јарам поломљени бичују га старе газде
На три ћошка подупире на четвртом пукла кућа
Мајка ми је на потоку из кладенца скупља сузе
Обрамицом јури змије даждевњаке да затрује
У купице да пресипе белим платном да покрије
Умива се. Сва у црно обучена и шамију забрађује
У прашини брат се тражи од шишарке бунар прави
Око ногу котур бачве, из панице на главу му пепо сиви
А колико лета има. Дал` је млађи ил` старији
Ни ја не знам. Нико не зна. Ама нико. ни Бог живи
Још се није ни родила а сестра ми од рођења
Тражи цуцлу само плаче и са момком разговара
У блато јој пала проја од сириња и сурутке
Њега нешто и не чујем све јој нешто одговара
У војску ме испраћала љубила ме до раскршћа
И у ревер посадила да шарени неко цвеће
Ал` не памтим не сећам се, без ракије шљивовице
Под пазухом дал` још чува оно рано прам пролеће
На бојишту бомбе бацам. У ров скачем. Гинем мртав
Крв ми липти на све стране из шајтова капље чокот
Написана на мом челу дал` ће песма да остане
Како кучка пред свануће све низ длаку лиже окот
Коц из плота глогов шиљим а опет се крстом браним
Крај иконе мио мирис, тамјаном се светац кади
У десној ми руци колач славски а у левој гори свећа
Зобим уста, очи гладне, док се песма не заслади
Само моје драге нема остала је голих груди
да ме тражи недодиром у распуклом стању свести
Овијена око пупка под чаршавом разасута
Пола риба пола жена у кревету да се мрести
И ујутру питала ме где сам сву ноћ боравио
Грдила ме и молила да баталим што се не сме
Ја ћутањем правдао се да не умем да објасним
Можда неће разумети да се тако пишу песме
На 2.Књижевним сусретима 2011. у Смедеревској Паланци Бора Благојевић је са овом песмом освојио друго место жирија а и на многим другим местима...
ОдговориИзбриши