1. NAGRADA PO OCENI STRUČNOG ŽIRIJA
MIROSLAV MIŠEL BOLTRES, SMEDEREVO
TRAGOVI BEZ DUŠE
Prosipam šaku sećanja
Po sivom prašnjavom putu
Lutam očajno dugo, bez cilja
U starom iscepanom kaputu.
Pokraj mene raste pelin
Miriše na gorčinu života
Što bolno pritišće dušu
Dok u daljinama krvari zapad
i prikrada se uljez-mrak.
U smiraju bezimenog dana
leluja na povetarcu crveni mak
teče, reka krajputašica
i nestaje u daljinama.
crni gavran me gleda s' kamena
Sluti da nadolazi nesreća
Vazduh je suv, pretežak
Od vreline letnjeg dana.
Oblaci na nebu grmljavinom šapuću
Uskoro će pevati kiša
A ja? idem dalje-uporno, naslepo
noć već caruje na bespuću.
Suva i namučena zemlja
Žedno pijeprve kristale kiše
Ostaju tragovi,
Tragovi bez duše.
2. NAGRADA PO OCENI STRUČNOG ŽIRIJA
NENAD JEVTOVIĆ, KNIĆ
NA KRAJU PUTA
Izmučen, na nogama što jedva te nose,
došao si najzad do kraja puta;
dočekuju te tamo oni što za milost prose,
nada im je tvoja snaga rasuta.
Njihova lica tvoje su ogledalo,
a na početku, kada si krenuo,
nije sve tako izgledalo;
da li si negde pogrešno skrenuo?
Bio si spor, sve te preteklo,
iskrivljeno vreme i senka tvoja,
čudnim je tokom sve mirno teklo,
bez uspona padovi, ne znaš im broja.
Sve besmišlje je, to sada misliš,
ne znaš čemu je bio toliki trud,
dok suzama neskrivenim oči čistiš,
osećanje te muči da sve je uzalud.
Al' onda iz tebe iskon progovara,
i ne pita, jer nebitno je, ko je kriv,
na nepostavljena pitanja spremno odgovara,
i shvataš da nisi polumrtav, već poluživ.
I ne muči te što snage nisi smogao
da slici svojoj napraviš ram,
što se cilja nisi domogao,
jer cilj, to bio je put sam.
Koferi ti prazni, al' nešto imaš,
iskustvo ovo tvoj je imetak;
ponovo krećeš jer sada znaš
- na kraju puta novi je početak.
3. NAGRADA PO OCENI STRUČNOG ŽIRIJA
MILIVOJ FORGIĆ, PANČEVO
MAJČINA DUŠICA
Čekam danima da kiša padne,
da te umije, osveži ti lice.
Ti lepotom pleniš kada jutro svane,
Mirisna i cvetna majčina dušice.
Tvoj opojni miris pašnjakom se širi,
Koji me podseti na detinjstvo rano.
Dok sanjivo oko ispod dunje viri,
Gledajući majku, ustala je davno.
Da doručak spremi i ručak pristavi,
Sve sobe pospremi, dvorište pomete.
Krave da pomuze, sirište sastavi,
Treba svežeg mleka, kad ustane dete.
Na stolu je hleb iz peći izvađen,
Po neka lepinja koja se još puši.
Mileram i sir, rukama obrađen,
Pekmez od kajsija, leži mi na duši.
Šolja toplog mleka strpljivo me čeka,
Koje snagu daje, a rastu pomaže.
U drugoj je šolji tekućina neka,
Čiji miris lagano, sobom se razlaže.
Taj miris me jutros, posle noćne kiše,
Podseti na majku, njeno drago lice.
doručka detinjstva, koga nema više,
I toploga čaja, majčine dušice.
PRVA NAGRADA PO OCENI PUBLIKE
DRAGAN PETKOVIĆ, JABUKA-PANČEVO
PRINCEZA I VITEZ
Kamenu gromadu uz planinu guram
kao da mi Sizif nešto je u rodu.
Prometej zbog vatre bez utrobe osta,
a ja bih za ljubav želeo slobodu.
Guram kamen ovaj, al mi težak nije
zbog dragog mi lika koji svu noć vidim.
Nek moja princeza rose se napije,
od rose pjanoj možda joj se svidim.
Pod svodom nebeskim za ljubav se molim.
Molitve je moje jedna zvezda čula.
Uslišiće Gospod molitve za sreću,
u zoru ih zvezda suncu došapnula.
Ljubav će iskrena zauvek da živi,
iako je Gospod na sve probe stavlja.
Međ snom i međ javom srećemo se često.
Tu mi njena duša poruku ostavlja.
Svog viteza čeka da ka sreći krene,
priznade princeza na ivici snova.
Oprostite, gospo, na usluzi sam Vam.
Poći ću sa Vama na kraj svih svetova.
Možda rab Božiji dostojan Vas nije,
al će da zasluži da Vam bude sena.
Srce u njemu samo za Vas bije
od kad Vas je srelo, od onog trena.
Da li će princeza viteza povesti,
kazaće nam možda neka pesma nova.
Dok se jutro budi, on poljubac šalje
za princezu svoju sa ivice snova.
2. NAGRADA PO OCENI PUBLIKE
JELENA M. ĆIRIĆ, PRAG-POŽAREVAC
GASTARBAJTERSKA
Čim pređem most na Moravi, košava me ošamari.
(To je onaj etno izraz bliskosti, zdravo seljački grub,
zbog koga bi svakog, sem kuma, uz'o na zub!)
U trenu polude damari, sećanja vise k'o samari, sevnu dugovi na kamari,
davno oprošteni.
Po logici se nametne kafana, da se zalije i priseti "onih dana",
kad se živelo u raskoši bezbrige, dok godine ne vezaše verige.
Hodam čaršijom s izrazom lica što nudi nagradu za iskren osmeh.
Poneko zastane, pruži ruku, pa produži dalje, skoro u trku,
nakon što mi revidira familiju uzduž i popreko,
jer tamo negde, daleko, živim bolje.
Nemam volje
da objašnjavam aksiome,
pa načnem patetično školske dane
il' "Čorbin koncert sred prepune sportske dvorane,
kad ni igla više nije mogla da stane."
Setu sakriva osmeh, sećanjima u lice podsmeh kao rukavicu bacam.
Po živom blatu uspomena gacam,
dok pijavice rade svoje.
Kad opet "kući" krenem i suza nekud krene.
Pitam se-teče li još kroz vene
toga grada
i teče li on kroz mene?
Ili su nekad blistave zvezde sad bleđe nego sene?
3. NAGRADA PO OCENI PUBLIKE
SABAH AL-ZUBEIDI, BEOGRAD (IRAK)
SILNA PESMA
Dan dolazi sa očima tvojim
...A noć kad odeš.
Vetar i ja
Igramo se po tvojoj kosi
Mora ljubavi-plime
U kojima grcam.
Uljuljkan k'o dete
Mlekom zadojen
Usnama ti šapućem
Da još uvek
Silno te volim.
FOTO ALBUM SA 3. KNJIŽEVNIH SUSRETA
MIROSLAV MIŠEL BOLTRES, SMEDEREVO
TRAGOVI BEZ DUŠE
Prosipam šaku sećanja
Po sivom prašnjavom putu
Lutam očajno dugo, bez cilja
U starom iscepanom kaputu.
Pokraj mene raste pelin
Miriše na gorčinu života
Što bolno pritišće dušu
Dok u daljinama krvari zapad
i prikrada se uljez-mrak.
U smiraju bezimenog dana
leluja na povetarcu crveni mak
teče, reka krajputašica
i nestaje u daljinama.
crni gavran me gleda s' kamena
Sluti da nadolazi nesreća
Vazduh je suv, pretežak
Od vreline letnjeg dana.
Oblaci na nebu grmljavinom šapuću
Uskoro će pevati kiša
A ja? idem dalje-uporno, naslepo
noć već caruje na bespuću.
Suva i namučena zemlja
Žedno pijeprve kristale kiše
Ostaju tragovi,
Tragovi bez duše.
2. NAGRADA PO OCENI STRUČNOG ŽIRIJA
NENAD JEVTOVIĆ, KNIĆ
NA KRAJU PUTA
Izmučen, na nogama što jedva te nose,
došao si najzad do kraja puta;
dočekuju te tamo oni što za milost prose,
nada im je tvoja snaga rasuta.
Njihova lica tvoje su ogledalo,
a na početku, kada si krenuo,
nije sve tako izgledalo;
da li si negde pogrešno skrenuo?
Bio si spor, sve te preteklo,
iskrivljeno vreme i senka tvoja,
čudnim je tokom sve mirno teklo,
bez uspona padovi, ne znaš im broja.
Sve besmišlje je, to sada misliš,
ne znaš čemu je bio toliki trud,
dok suzama neskrivenim oči čistiš,
osećanje te muči da sve je uzalud.
Al' onda iz tebe iskon progovara,
i ne pita, jer nebitno je, ko je kriv,
na nepostavljena pitanja spremno odgovara,
i shvataš da nisi polumrtav, već poluživ.
I ne muči te što snage nisi smogao
da slici svojoj napraviš ram,
što se cilja nisi domogao,
jer cilj, to bio je put sam.
Koferi ti prazni, al' nešto imaš,
iskustvo ovo tvoj je imetak;
ponovo krećeš jer sada znaš
- na kraju puta novi je početak.
3. NAGRADA PO OCENI STRUČNOG ŽIRIJA
MILIVOJ FORGIĆ, PANČEVO
MAJČINA DUŠICA
Čekam danima da kiša padne,
da te umije, osveži ti lice.
Ti lepotom pleniš kada jutro svane,
Mirisna i cvetna majčina dušice.
Tvoj opojni miris pašnjakom se širi,
Koji me podseti na detinjstvo rano.
Dok sanjivo oko ispod dunje viri,
Gledajući majku, ustala je davno.
Da doručak spremi i ručak pristavi,
Sve sobe pospremi, dvorište pomete.
Krave da pomuze, sirište sastavi,
Treba svežeg mleka, kad ustane dete.
Na stolu je hleb iz peći izvađen,
Po neka lepinja koja se još puši.
Mileram i sir, rukama obrađen,
Pekmez od kajsija, leži mi na duši.
Šolja toplog mleka strpljivo me čeka,
Koje snagu daje, a rastu pomaže.
U drugoj je šolji tekućina neka,
Čiji miris lagano, sobom se razlaže.
Taj miris me jutros, posle noćne kiše,
Podseti na majku, njeno drago lice.
doručka detinjstva, koga nema više,
I toploga čaja, majčine dušice.
PRVA NAGRADA PO OCENI PUBLIKE
DRAGAN PETKOVIĆ, JABUKA-PANČEVO
PRINCEZA I VITEZ
Kamenu gromadu uz planinu guram
kao da mi Sizif nešto je u rodu.
Prometej zbog vatre bez utrobe osta,
a ja bih za ljubav želeo slobodu.
Guram kamen ovaj, al mi težak nije
zbog dragog mi lika koji svu noć vidim.
Nek moja princeza rose se napije,
od rose pjanoj možda joj se svidim.
Pod svodom nebeskim za ljubav se molim.
Molitve je moje jedna zvezda čula.
Uslišiće Gospod molitve za sreću,
u zoru ih zvezda suncu došapnula.
Ljubav će iskrena zauvek da živi,
iako je Gospod na sve probe stavlja.
Međ snom i međ javom srećemo se često.
Tu mi njena duša poruku ostavlja.
Svog viteza čeka da ka sreći krene,
priznade princeza na ivici snova.
Oprostite, gospo, na usluzi sam Vam.
Poći ću sa Vama na kraj svih svetova.
Možda rab Božiji dostojan Vas nije,
al će da zasluži da Vam bude sena.
Srce u njemu samo za Vas bije
od kad Vas je srelo, od onog trena.
Da li će princeza viteza povesti,
kazaće nam možda neka pesma nova.
Dok se jutro budi, on poljubac šalje
za princezu svoju sa ivice snova.
2. NAGRADA PO OCENI PUBLIKE
JELENA M. ĆIRIĆ, PRAG-POŽAREVAC
GASTARBAJTERSKA
Čim pređem most na Moravi, košava me ošamari.
(To je onaj etno izraz bliskosti, zdravo seljački grub,
zbog koga bi svakog, sem kuma, uz'o na zub!)
U trenu polude damari, sećanja vise k'o samari, sevnu dugovi na kamari,
davno oprošteni.
Po logici se nametne kafana, da se zalije i priseti "onih dana",
kad se živelo u raskoši bezbrige, dok godine ne vezaše verige.
Hodam čaršijom s izrazom lica što nudi nagradu za iskren osmeh.
Poneko zastane, pruži ruku, pa produži dalje, skoro u trku,
nakon što mi revidira familiju uzduž i popreko,
jer tamo negde, daleko, živim bolje.
Nemam volje
da objašnjavam aksiome,
pa načnem patetično školske dane
il' "Čorbin koncert sred prepune sportske dvorane,
kad ni igla više nije mogla da stane."
Setu sakriva osmeh, sećanjima u lice podsmeh kao rukavicu bacam.
Po živom blatu uspomena gacam,
dok pijavice rade svoje.
Kad opet "kući" krenem i suza nekud krene.
Pitam se-teče li još kroz vene
toga grada
i teče li on kroz mene?
Ili su nekad blistave zvezde sad bleđe nego sene?
3. NAGRADA PO OCENI PUBLIKE
SABAH AL-ZUBEIDI, BEOGRAD (IRAK)
SILNA PESMA
Dan dolazi sa očima tvojim
...A noć kad odeš.
Vetar i ja
Igramo se po tvojoj kosi
Mora ljubavi-plime
U kojima grcam.
Uljuljkan k'o dete
Mlekom zadojen
Usnama ti šapućem
Da još uvek
Silno te volim.
FOTO ALBUM SA 3. KNJIŽEVNIH SUSRETA
Нема коментара:
Постави коментар