Ej, ti
zaboravila sam ti ime
na poslednjoj
stanici ludila
Čuj me
Kroz krvotok mi
poezija teče
neko je rekao
život mi pesma
A tebi
a meni
Pospane oči na
pločnicima večnosti
piju, misli nam
bdenje odnose
i bolesna
jesenja noć u umiranju
nađe lek
A ti, a
ja
Neko nam snove
otima,
moj putokaz u
ludnicu vodi,
tebe ruševine
dave...
Još uvek mi
kroz krvotok najezda teče
Znaš šta?
Pesma nam život
znači
život nam nije
pesma
NEMAM VIŠE
VREMENA
Nemam više
vremena za duge rečenice,
Nemam kad da
pregovaram,
Otkucavam
poruke kao telegrame.
Nemam vremena da
raspirujem plamen,
Sad zaprećem
šake zgorela žara.
Nemam više
vremena za hodočašća,
Naglo se
smanjuje putanja do ušća,
Nemam kad da se
osvrćem i vraćam.
Nemam više
vremena za sitnice
Sad treba
misliti na večno i neobuhvatno.
Nemam kad da
razmišljam na raskrsnici,
Mogu stići
jedino kudgod u blizinu.
Nemam vremena
da išta izučavam,
Nemam vremena
sad za analize,
Za mene je voda
sada samo voda
Kao kad sam je
pila sa kladenca;
Nemam kad da
razlažem na sastojke nebo,
Vidim ga onakvo
kakvo ga vide deca.
Nemam više
vremena za bogove tuđe,
Ni svoga nisam
dobro upoznala.
Nemam kad da
usvajam zapovesti nove,
Mnogo mi je i
starih deset zapovesti.
Nemam više kad
da se pridružujem
Ni onima koji
istinu dokazuju.
Nemam kad da se
borim protiv hajkača.
Nemam kad da
sanjam, da lagano koračam.
GRAČANICE
Gračanice, kad
bar ne bi bila od kamena,
kad bi se mogla
na nebesa vazneti,
ko Bogorodice
Mileševe i Sopoćana,
da druga ruka
kraj tebe travu na plevi,
da ti vrane ne
hodaju po paperti.
Ili tvoja zvona da bar ne tuku
ko srca
predaka, Gračanice,
da bar
svetitelji s tvog ikonostasa
nemaju naših
neimara ruku,
ni anđeli
Simonidino lice.
Da bar nisi
toliko duboko
ukopana u tu
zemlju i nas same
da se nismo
privikli u tebe kleti,
Gračanice, kad
bar ne bi bila od kamena,
kad bi se mogla
u visine uzneti.
Gračanice, da
si nam bar jabuka,
da te možemo
staviti u nedra
i zagrejati
studenu od starosti,
da nam bar
poljima oko tebe nisu
predaka divnih
rasejane kosti.
Da te bar
možemo podići na Taru,
u kaleničku
portu te preneti,
zaboraviti
likove po tvom oltaru.
Gračanice, kad
bar ne bi bila od kamena,
kad bi se mogla
na nebesa vazneti.
16. мај 1898. –
11. фебруар 1993.
Дуга се ретко
рађа
(Десанки
Максимовић)
Драга моја са висине плаве
чекаш са чежњом
витеза зеленог
уцветалих мисли
време не мериш на сате
Коме да се тужимо
разграђују црквене порте
нестају бајке и месечеве зоре
уместо браће и сестара
деци дарују играчке скупе
Више нико времена нема
и не тражи помиловање
за покошене траве и посечене главе
за погубљене успомене
за избрисане дане
Заборављамо како изгледа
излазеће сунце
како дише земља после кише
шта то беше стисак
пријатељске руке
Трајемо са стрепњом
и мирисом далеких лепота
жедни
разговора
у земљи некој
на брдовитом Балкану
Хвала ти за даровану тајну
за реку од немира
за музику речи што у мени свира
за поздрав што га донесе песник
испод твога шешира
Љиљана
Милосављевић
Нема коментара:
Постави коментар