понедељак, 25. фебруар 2013.

(Кшиштоф Карасек, 1937)


(...) Младост одлази
као роде ујесен са кућног
димњака
али плач остаје. Прелази
са колена на колено,
једини је прави наследник.
И остају речи. Сакривене,
успаване,
разапете.
То што измиче, буди се,
сели се, развија. А касније
улази у тебе
у мене,
у наше језике
да шире славу.

Ми смо зрнасто светло, делић
метеора који се неопрезно
ближи  земљи.
           (превод Гжегож Латушињски)

Међународна награда за књижевност – Нови Сад за 2012. годину, песнику, романсијеру, есејисти и антологичару, за допринос савременој поезији у амбијенту сила историје и политике, што је битно утицало на модерну пољску културну реалност, што га сврстава у најистакнутије савремене песнике пољског језика.

Нема коментара:

Постави коментар