Ladislav Varga: Balkanska kultura nestajanja
(Samir Tahirović – Diogen 2013 – nagrada za najbolji esej)
(Esej kao zloslutna
priča)Stanovnici jugoistočne Evrope iz raznoraznih medija svakog dana mogu
saznati za priče o porodičnim nasiljima nad decom, ženama, starima, koje se
završavaju masovnim tragedijama, ubistvima ili samoubistvima; samoubistvima
mladih, samoubistvima penzionera, i tako do u beskraj…
Vreme je da se kao ljudi fokusiramo na ove alalmantne podatke, a ne samo da to
posmatramo kao obični posmatrači i kafanski statističari. Nama žiteljima toga
dela Evrope dan počinje takvim lošim vestima. To je svakodnevna pojava na koju
smo pomalo oguglali, a koja je sve masovnija, ali šta je uzrok takvoj jednoj
situaciji? Svi mi već dugo živimo u jednom visoko traumatizovanom društvu. Mi
smo svi (bez obzira na naciju) u ovom regionu trumatizovani. I to ne od pre
dvadeset godina, naše traume počinju još mnogo ranije. Od najranijih ratova sa
tih prostora, preko Balkanskih, Prvog, Drugog svetskog i inih ratova potom.
Zamislite samo koliko je generacija dece odrastalo bez roditeljske ljubavi kao
posledica tih ljudskih klanica. Zato i društva koja kontinuirano prolaze kroz
takve traumatizovane stadijume počinju da funkcionišu na jedan poseban način.
Zapravo to su društva koja nemaju viziju, ne znaju kuda idu. To su društva koja
stalno tumaraju u pomrčini svoga vremena. To su društva koja su duboko oštećena
u onome što nas čini ljudima i nemaju osećanje empatije prema drugima. Zatim tu
dolazi odmah i do povećanja agresivnosti; i kad se sve to uzme u obzir, i kada
se tome pridoda loša ekonomska situacija, onda ne treba da se čudimo kako se
lako potežu raznorazna oružja kako na druge tako i na sebe same. Živimo u
društvu gde se svi osećamo ugroženo, a naše države su bespomoćne ne čine ništa
ili čine veoma malo, na radu na tim traumama koja se usadila duboko u naša
bića.
Pitanje je zašto čovek sa sobom nosi oružje? Otprilike zbog količine agresije
koja je zbog ovih trauma sakupljenog straha toliko akumulirana, dovodi do onoga
što se zove „kratki fitilj“. A onda mediji objavljuju ono što zvuči
najatraktivnije ili najdrastičnije, a zapravo imamo jedno kontinuirano nasilje
koje neprestano teče i koje postaje – kultura nasilja! Mi smo zato društva
kulture agresivnosti, zato što ne sledimo prave ljudske vrednosti. Mi smo
temeljno uplašeni i traumatizovani iz gomile razloga; političkih, nacionalnih,
ekonomskih, međunarodnih, obrazovanog sistema i propasti porodice, koja je bila
elementarna komunikacijska ćelija u nekom društvu. Međutim, naše porodice su
velikim delom propale jer su roditelji sami na sebe kao vid komunikacije
„režali“ a deca to od njih prihvatila, tako da ni jedna škola to kasnije nije
mogla popraviti.
Državi je dato da bude monopolista sile da se ne bi sila ili nasilje
produkovalo izvan određenih okvira. Međutim kod naroda jugoistočne Evrope,
odnosno njihovih postojećih organa vlasti, smatraju da sila vabi zakon i zakona
se ne pridržavaju, često ga najdrastičnije kršeći oni sami. Smatrajući često da
su ga oni doneli i da on za njih ne važi (što se u praksi često i manifestuje).
To ljude prosto uznemirava i osećaju se nesigurno. Imaju osećanje da žive u
permanentnom vanrednom stanju, skrećući im misli sa osnovnih životnih problema.
Narodu ubace u uho kako je država ugrožena, to je jedno politički-propagandno
istorijsko pomeranje koje nije tačno i nema uporišta. Empirijski elementarno
nije istinito (da je država ugrožena a ne pojedinac), i tako je i to deo
kulture agresije i takve traumatizovane zajednice. Misleći suprotno (da nam je
država ugrožena), mi zapravo tako obmanjujemo sami sebe.
Vrlo je važno znati da u okviru razmišljanja o traumi i psihologiji nesreća
govori se o tome da postoji transgeneracijski prenos traume. Da to praktično,
čak i generacija koja je živela u miru a roditelji su prošli kroz velike
traume, da se te traume prenose i na decu. Kod tih naroda nema pravog vođe sa
vizijom, da otvori nove puteve svojim sunarodnicima, da oda priznanje žrtvama i
da osudi dželate iz sopstvenog tabora. Zaboravljene su reči velikog pisca: „sve
srećne porodice srećne su na isti način, svaka nesrećna je samo na svoj“.
U manje traumatizovanim društvima postoje projekti krizne intervencije u
zajednici, odnosno u vaspitno obrazovanim institucijama. Radi se o tome da se
đaci u školama i domovima edukuju i naprave timovi za takve situacije i
međusobno potom pomažu jedni drugima u takvom stresnom periodu, jer svedoci smo
velikih kriznih perioda i kod samih đaka, koji se ne libe iako mladi da nasrnu
na živote svojih kolega i nastavnika u školi. Ni nastavnici ni direktori nisu u
takvim prilikama dorasli nastaloj situaciji. Zbog toga u našem regionu treba
senzibilisati prosvetne pedagoge kako bi mogli da se uhvate u koštac sa ovakvim
nimalo lakim problemima.
Bez prirodnog i emocionalnog ispoljavanja koji svako od nas nosi mi ne možemo
sebe ni mentalno da uravnotežimo. Treba dakle pokazati drugima da imaš osećanja
i u sebi emocije… Skupiti hrabrosti i pokazati drugom da si ranjiv!
Samoubica nije čovek koji uništava samo sebe, on tim činom ubija i ceo svet.
Prekida komunikaciju sa svetom i tu se negde ukrštaju ubistvo i samoubistvo.
Ubistvo je ubijanje drugog ali je takođe ubijanje i celog sveta za tog drugog.
To je sve posledica nerazrešene traume. Posle svega trauma ipak ostaje i razara
unutrašnji život čoveka. Čovek koji živi sa traumom menja svoje ponašanje i
ostaje u začaranom krugu svoje nemoći u ovom vrzinom kolu.
Posle devedesetih godina prošlog veka mnoštvo takvih slučajeva je ostalo ne-
razrešeno i bez ikakve pomoći. Ti ljudi su tu oko nas i oko vas tempirane bombe
sa kratkim fitiljom, opasnost kako za sebe tako i za druge.
Ili ćemo propasti ili ćemo nestati ne
probudimo li empatiju u svome biću. Ne znam koliko smo spremni na to, ali samo
korenito kretanje prema pravoj demokratiji u čitavom našem balkanskom loncu
može dovesti do pravih rezultata. Jedan pametan čovek je rekao: “demokratija
jeste komunikacija jednog društva jedne nacije sa sobom u traženju sopstvenog
identiteta“. Dakle to je ono što nas može vratiti na pravi put, put kojim idu
ljudi u pravom smislu te reči. U suprotnom čeka nas balkanska kultura
nestajanja i za sve nas iz jugoistočne Evrope neće biti ovih pretpostavljenih
nadanja a samim tim i sopstvenog spasa.
LADISLAV VARGA (1962) dramski pisac, publicista i novinar.
Objavio dela: MOZAIK ŽITELjA IRIŠKIH (2001) monografija, JEVANĐELjE PO NAMA
(2003) drama, MALO MESTO VELIKE TUGE (2008) novela, ČOVEK FILIGRANSKOG DETALjA
(2012) romansirana biografija.
Koautor je knjiga: SMEŠNA STRANA SREMA (2000), SREMSKE DOSKOČICE (2001), VESELI
SREM (2007) zbirke anegdota.
U Rukopisnom odeljenju Matice srpske pohranjeni su mu rukopisi: RAUB ŽIVOTA
monodrama, JEDAN ŽIVOT STO NEVOLjA NOSI filmski scenario, VAROŠ BESMRTNOG
PESNIKA drama, DVA VEKA IRIŠKE KUGE publicistika, EKSPANZIJA VERSKIH SEKTI
publicistika, POSLEDNjE OSLOBOĐENjE BEOGRADA publicistika, SUDBINA JEVREJA U
BEOGRADU 1941 – 1942 publicistika, LETOPIS STAROG IRANA – PERSIJE publicistika,
SLAVUJ OD STRAŽILOVA drama, kao i mnoge priče, pripovetke i eseji…
Svoje članke, feljtone, eseje, pripovetke i priče objavljivao u: Politici
Ekspres, Dnevniku, Politici, Građanskom listu, Sremskim novinama, Karlovačkim
novinama, Pčesi, Našoj reči, Dijalogosu, Prosjaju istine, Trag-u, Diogen-u…
Nagrade i priznanja: povelja „Karađorđević“ (2001) za priču, nagrada Saveza
jevrejskih opština Jugoslavije (2001) za pripovetku, nagrada „Dragojlo Dudić“
(2003) za dramu, nagrada „Isak Samokovlija“ (2003) za dramu, nagrada lista
„Naša reč“ (2003) za priču, nagrada „Dragojlo Dudić“ (2004 – 2005) za publicistiku
dva puta; od iste Fondacije (2005) nagrada za rukopis romana, nagrada „Društva
SCG – Iranskog prijateljstva“ (2006) za publicistiku, nagrada „Belo pero“
(2006) za priču, nagrada „Atanasije Stojković“ (2012) za rukopis romana,
nagrada „Samir Tahirović-Diogen“ (2012) za esej.
Ponosan na svoga zavičajca Borislava Mihajlovića Mihiza (1922 – 1997), koji ga
je prijateljski savetovao da piše, kao i na svoju korespodenciju na ruskom
jeziku sa francuskim piscem Vladimirom Volkovim (1923 – 2005).
Ušao u Antologiju kratke priče sa prostora bivše Jugoslavije („YU antology of
short stories“). Priče su mu prevođene na engleski jezik.
