Tatjana (Tanja) Petrović, rođena u Novom
Sadu, 1966. godine, profesor je matematike u tehničkoj školi “Mileva Marić -Ajnštajn” u istom gradu.
Posvetivši život prosvetarskom pozivu,
matematici i šahu, ljubav prema poeziji
negovala je čitajuci dela omiljenih pesnika, a potom i zapisujući stihove,
onako, za svoju dušu. Slučaj je hteo da
ti zapisi dođu u ruke našeg poznatog pesnika, Pere Zupca, i tako je nastala
prva knjiga, kojoj je bio i recenzent , “
Na postavi nebeskog kaputa”, izdata u Novom Sadu, septembra 2011. godine.
U godini nakon pojavljivanja prve knjige, pesme su joj objavljivane u
zbornicima: “Tragovi na pesku” (Bečej, 2012.),
Almanah 2 ( Nova poetika, Bgd., 2012.) i u zajedničkoj knjizi 36 autora
, “ Stihom govorim” ( Prijepolje, 2012.), čije je promocije, u Novom Sadu, bila
i jedan od organizatora.
Tokom 2012. godine nastale su još mnoge pesme, pa je ova knjiga, “ Provetravanje srca”, svedok i raznovrsna zbirka doživljaja svega što okružuje pesnikinju, njenih razmišljanja,reagovanja i ljubavi prema živom i neživom svetu.
Ponosna je majka dvoje dece, Olje i Vanje, kojima posvećuje i ovu knjigu, kao i prvu, kao i svako slovo knjige svog života…
Tokom 2012. godine nastale su još mnoge pesme, pa je ova knjiga, “ Provetravanje srca”, svedok i raznovrsna zbirka doživljaja svega što okružuje pesnikinju, njenih razmišljanja,reagovanja i ljubavi prema živom i neživom svetu.
Ponosna je majka dvoje dece, Olje i Vanje, kojima posvećuje i ovu knjigu, kao i prvu, kao i svako slovo knjige svog života…
TANJA PETROVIĆ-SAN
Na stolu nije bilo ničeg,
samo je vreme
gledalo sa brojki,
u paničnom strahu
od reskog zvuka
starog budilnika.
Ulica je žmirkala
pod prolećnim sjajem,
i teglila se lenjo
glancajući svoje ivičnjake.
Zrakom je sunce
poseklo san.
A to je bio san,
od onih snova
iz kojih se ne beži
u spasonosna svitanja.
Tu smo se, nestvarno,
sakrili od konačnosti.
U jednom trenutku
osetih da se trudim,
da se upreh da nit upletem
u mrežu tog sna…
Al’ niz ulicu pobeže mi,
ko lopov,međ’ sanjiv svet.
A bio je
ceo život,Na stolu nije bilo ničeg,
samo je vreme
gledalo sa brojki,
u paničnom strahu
od reskog zvuka
starog budilnika.
Ulica je žmirkala
pod prolećnim sjajem,
i teglila se lenjo
glancajući svoje ivičnjake.
Zrakom je sunce
poseklo san.
A to je bio san,
od onih snova
iz kojih se ne beži
u spasonosna svitanja.
Tu smo se, nestvarno,
sakrili od konačnosti.
U jednom trenutku
osetih da se trudim,
da se upreh da nit upletem
u mrežu tog sna…
Al’ niz ulicu pobeže mi,
ko lopov,međ’ sanjiv svet.
talas sto ruši beznađa
i prezirno tuge gazi.
Bio je večnost u kapi
uzvišenog bitisanja,
život u barci od lista…san..
Нема коментара:
Постави коментар