СВЕТСКИ ДАН ПОЕЗИЈЕ

                                   

ЖИВОТ

Стеван Раичковић

Ту више нема бега

Свет је затворио круг.

Па нека и биљка

И птица

Буду као човек

Друг.

И грана већ да постанем

Моје би лишће мислило.

(О не би се само у јесен

Крваво злато

Лило.)

У камен да се претворим

Већ не бих нашо заборав.

Био бих на обали једини

Камен замишљен

И плав

Ту више нема бега

Живот је склопио круг.

Па нека и брег

И сутон

Буду као човек

Друг.                                  

                                                                                   

ЉУБАВНА

Ева Зоненберг

Ти си најлепши фрижидер у који убацујем боровнице јагоде пасуљ и грашак

Ти си најсавременији ласерски штампач фирме Халвет-Пакард

који штампа скандалозне фрагменте из живота несуђених мистика

Ти си најтоплији радијатор на свим спратовима света

Ти си најскупља бочица парфема на Јелисејским пољима

Ти си савршени уређај Техникс за репродукцију

Шубертове "Незавршене" или Бетовенове "Судбинске"

Ти си најдужа дуга париског неба

Ти си конкорд који одлеће са неземаљским убрзањем

Ти си најтврђа коштица у сочном месу бургунца

Ти си демографски раст на космичкој скали

Ти си најлепша квака у овом граду

Ти си сви краљеви и краљице заједно

Ти си неодиграна партија шаха током светског првенства

Ти си ненаштимовани клавир у психијатријској ординацији

Ти си сензационална витрина у центру Лондона и пажње

Ти си најелегантнији улаз у хотел у читавој мрежи хотела Хилтон

Ти си најклизавија страна магазина Вог

Ти си најцењенија виљушкица на свечаном ручку

Ти си најинтересантнији садржај књиге позајмљене на неколико минута

Ти си најефикаснија вакцина против беснила и грипа

Ти си озбиљан као Тауер у Лондону

Ти си слатка као шећер у коцки

Ти си велики као највећи облакодер у Њујорку

Из: Стање приправности, антологија савремене пољске поезије, 2008. Превод: Александар Шаранац

                                                                                

Непоправљивост моје прошлости

Фернандо Песоа

У бесаној ноћи, природној суштини свих мојих ноћи,

Присећам се, будан, у нелагодном дремежу,

Присећам се оног што сам учинио и што сам

могао да учиним у животу.

Присећам се, и нека тескоба

Подилази ме као језа или страх.

Непоправљивост моје прошлости – то је леш!

Сви остали лешеви можда су само варка.

Сви мртви можда негде другде и даље живе.

Сви моји властити минули тренуци можда још увек постоје,

У привиду простора и времена,

У лажној пролазности.

Али оно што нисам био, оно што нисам учинио,

што чак ни сањао нисам;

Што тек сад видим да сам морао учинити,

Што тек сад јасно видим да сам морао бити –

То је оно што је мртво,

                                 упркос свим Боговима,

То – што је заправо било најбољи део мене –

ни Богови више не могу да оживе...

  

Одговор

Марина Ивановна Цветаева

Стихови посвећени Блоку (3)

Ти одлазиш на сунчев запад,

сјај ћеш вечерњи видети благ.

Ти одлазиш на сунчев запад,

снег ће твој завејати траг.

Крај прозора ћеш мојих - без страсти -

проћи кроз неми снежни крај,

ти, мој праведник божји, прекрасни,

ти, моје душе тихи сјај.

На твоју душу - немам права!

Неизменљив твој је ход.

У руку, бледу од миловања,

нећу забити чавао свој.

Нећу пружати руке ни звати,

нећеш од мене чути крик.

Поклонићу се само, већ кад ти

промине воштани, свети лик.

И, док полако пахуље лете,

у пречисти ћу клекнути снег,

и у твоје ћу име свето

предвечерњи пољубити снег -

онде где сред гробне тишине

твој узвишени прође ход,

тихи сјају - пун величине -

сведржитељу бића мог.

малена бањска

миленa марковић

кренула сам у митровицу ибарском магистралом

тамо су чучавци и трактори и дрвеће отежало од воћа

и девојчице са голим пупковима

стигла сам до косова одакле је моја мајка и

њена мајка

и сестра ми се тамо родила а доктор је био пијан

видела сам америчке војнике

гузати су а један је носио

бифокалне наочари

доста су мали можда неке веће шаљу на

друга места

свуда су виселе заставе

мени то не значи застава је застава

у војску нисам ишла а нисам ни способна

и велика сам кукавица и лажем кад зинем

а трава је била толико зелена да убада

и небо је било тако близу да успава

сладак сан на пустом пољу

и шта ће ту ти гузати војници наоружани до зуба

и онда сам видела знак са десне стране

на њему је писало бањска

и ту ме је стигла и баба и мајка и сестра и земља

и гробље и ибар вода и ту ме је стигло

и неће да пусти

и никад неће да пусти јер сам се сетила

усред ноћи би се сетила

и никад нећу да заборавим бањску

зато што

неко беше страхињићу бане

беше бане у маленој

бањској.