ЛЕДЕНО ПОРОДИЛИШТЕ
Драган Јовановић Данилов
Ништа није казивало да
ће кроз Божја врата
пристићи времена
тамног блуда и неуспелих
васкрсења; да ће ово
породилиште постати
хангар у коме тек
борави ветар.
Коначно, сцена је
гола;
Нико овде не улази и
нико не излази из мемле
да зарије плач у
сунчан дан.
У празном живећемо
граду, на празном тргу
без иједне труднице –
тек племкиње
и распичојле излазиће
из затамњених џипова и шетати овуда.
И монаси ће нам бити
на озлоглашеним местима.
А наша деца? Где су
наша будућа деца,
дарови наши од Господа
Пуноће што увек покаже
своју дарежљивост –
пита глас с висине на којој крстари орао.
Нигде оца сокола да
остави сину око!
Нигде пекара да
завешта кћери врелу векну!
Ни курве нема да
остави свету курвиног сина.
Ником овде више неће
бити родни град осим
несносним ноћним
птицама и њиховим празним
проповедима – овде се
догодио невидљиви покољ.
Па хоће ли онда
вибратори са својим перформансима
Направити ново
поколење од блата, за нас, већ начињене од блата?
Дабоме, најмање познат
међу малим свецима
је мишић – све један претрчава
другог, коти се
мишји свет, надиру
поплаве да нас надути пацови надвладају.
Све су то камере
Јавног сервиса снимиле!
Па хоћемо ли онда
уместо одојчади пацове
у колевкама њихати и
певушити успаванке?
И хоће ли овде пацови
постати нови домишљат народ
а ми се претворити у
неуочљиву дивљач?
Наше је породилиште од
слепих зидова у којима смо зазидани.
Као за ругло, нас је
преварио зао дух!
Какво се то
проклетство у нама стани?
Није далеко дан када
ни нас неће овде бити, пући ће све нити
које вежу мртве са још
нерођеним, пријатељи моји,
све ће остати
расемењено, и више неће бити ничег да се доји.
Политика, субота 25.
октобар 2014. (Култура, уметност, наука)
Нема коментара:
Постави коментар