недеља, 23. новембар 2014.

ПОДСЕЋАЊЕ



Ја
Јован Ћирилов

Једног мање је на свету. И то мога ја. То сви други знају, осим мене који више не постојим. Лакше је не постојати, него постојати. Тело је једино станиште сваког ја, али телу није лако што у њему пребива једно ја. Ја мучи тело, а тело мучи – ја. Они су у грчевитом загрљају док постоје. Ја је свесно да не може без тела, а тело не зна ништа. Оно просто постоји не због ја, али као да је ту због ја.
Откако је људског рода, било је безброј непоновљивих ја. Свет постоји док га једно ја самоспознаје. И кад њега нема, као да нема ни света. А има га. Колико је за нашег живљења отишло разних ја из живота, и свет је наставио да постоји без тих ја. То је довољан доказ. Ето, мене више нема, а свет постоји.
Аз буки вједи је почетак црквенословенске азбуке. А Б В ... ,,Аз буки вједи“, нису то само слова, него имају значење: ,,Ја слова знам“.
Ја је сродно са хеленским и латинским ego, готским ikk, немачким ish, литванским aš, и хетитиским ukka. Није случајно да је реч која означава сопство тако кратка. Као да је у тој краткоћи усредсређена сва суштина самопостојања., тврдо језгро непорециве егзистенције. Јер животно постојање док траје је апсолутно. Не може човек истовремено и да јесте и да није. Круни се његова грађа, али живљење као живљење је у једном тренутку дато у свој својој пуноћи и јединственој непоновљивости, без колебања између бића и ништавила.

Политика, субота 22. новембар 2014. (Култура)
(Последња колумна Јована Ћирилова коју је за живота послао недељнику НИН да се објави после његове смрти)

Нема коментара:

Постави коментар