Експеримент
Богданка Крстић
Више пута је мислила на ово. А сада, десило се. Дошла
је до пруге. Страх је гутао сваку ћелију мозга док се полако спуштала на земљу.
Легла је потрбушке у правцу села. Све нервне ћелије су се претварале у претеће
чекање потмуле тутњаве. Читава вечност је прошла од прве помисли на оно, до
ветра који је почео снажно да је шиба по лицу и олујне грмљавине челика преко
вагона. Умирала је у сваком атому побеснелих точкова, док јој је Анина крв
прскала лице.
Одједном, ветар је нагло смршао. Ливадом се церекао
последњи вагон. Вода се цедила из сваког квадратног центиметра одеће. Полако је
подизала своје слепљене капке и угледала готово испред носа безбрижни маслачак
на збуњено зеленој измаглици.
Киклопи
Иван Томић Мистер
Волели се киклоп и киклопка и добили киклопче.
Киклопче је могло да се расклопи и склопи за неколико
минута, јер се сваки његов део уклапао са сваким другим његовим делом, ма где
он био унутар киклопчета или на киклопчету.
Киклоп и киклопка су тако расклапали и склапали своје
киклопче, расклапали и склапали, док им није досадило да га расклапају и
склапају. Онда су престали. Рекли су му: Киклопче наше, мрзи нас да те стално
расклапамо и склапамо, али ми те и даље волимо.
Киклопче их је гледало својим великим, јединим оком, и
није ништа разумело. Недостајало му је расклапање, а нарочито склапање. Некада више
прво, а некада друго. Најтеже је, међутим, било када почну да му недостају
подједнако.
Када је порасло, киклопче је расклопило киклопа и
киклопку, али их потом није склопило. Рекло им је: Киклопи моји, расклопио сам
вас али ме сада мрзи да вас склапам, иако вас и даље волим.
Два велика неуклопљена ока гледала су га, свако за
себе, као да га свако из свог угла, и на свој начин, потпуно разуме.
Берлин
Анђелко Ердељанин
Сањао сам Берлински филмски фестивал. У сну је неко
наш освојио Великог сребрног медведа (или тако нешто), а ми се овде договарамо
ко ће ићи у Берлин на завршну свечаност фестивала са доделом награда. Има више
заинтересованих кандидата. Само се ја не изјашњавам. Најзад ме питају да ли бих
и ја ишао у Берлин.
Што се мене тиче, рекао сам, ја у Берлин идем само у
случају трећег светског рата, негде пред крај, кад будемо терали Немце!
Чаша
апсинта
(посвећена уметницима с краја 19. и почетка 20. века)
Зоран Тодор.
Једном сам се заљубио у вилу, наклонио се и рекао: – Тодор.
– Зоране, не користи ноћно име пред свитање. Ја сам
привид, појава која хоће да те заведе – рекла је, привукла ме себи и одвукла у
дубину душе.
Нема коментара:
Постави коментар