Боја дувана
Горан Лабудовић Шарло
Ижеднео поток
засеца вилин коњиц
у сутон лета,
игра се са гладном годином
са сушом
са умором живих бића
и нежних ствари.
У гласницима сумрака
раздања буде
још само у очима пастрмке.
Кукурузна гора добила
боју дувана, свила боју
смрти.
Ветра нема осим оног на
тавану,
а тамо ноћ радосна
придржава цео један век.
Лето спаковано
јесен се усељава тихо,
калаузом отвара нови свет.
Ујутру командује
преподневна узбрдица
предвече све ионако
низбрдо креће,
речи с врха језика
не служе ничему.
Неименовани мајури
опрљени сушом
попут сељака прогорелих
ногавица који зна
ко му је упалио сено
и свеједно коси нове дукате
маслачка, да плати себи
одштету.
Друга ствар
Ненад Глишић
научили смо да примамо лоше
вести
нарочито
откако углавном такве долазе
бавимо се временом
али не и вечношћу јер
вечност је
кад време истекне
знамо где можемо
да се вратимо увек
друга је ствар
што ту не долазимо
никад
Залогаји
Каја Панчић – Миленковић
Мајка је седела у чело стола
као да је сам Бог ту посадио
и заборавио.
И дан – данас седи на истом
месту,
гледа у сто и тањир
који продужава њен живот.
Једе и ћути
као да разговара са Богом
који је испунио њен живот
до дна.
Све је тада било Божје у
њој:
од мотике и виле пуне сена
до чиније пуне јабука
које је доносила после
вечере
уместо колача.
Још седи за столом.
Кад осетим самоћу
она подигне поглед са тањира
и спусти залогај у грло.
Парцела
Ана Никвул
никако ми није јасно
што су ми сви углас рекли
ти стварно ниси нормална
кад сам сва важна саопштила
да сам била на гробљу да
купим парцелу
и да сам на том месту посадила
стручак
украдених љубичица из
градског парка
остатак приче нису хтели ни
да слушају
а то је да недељом кад не
знам шта ћу са собом
одем на гробље легнем и баш
ме брига за све
онда попијемо чај ја и ја
и све ми потаман
кад кренем упалим цигару
забодем је у земљу
и трудим се да стигнем у
свој дом
пре него што изгорим
Нема коментара:
Постави коментар