уторак, 23. јун 2015.

Милан Р. Симић (1959 - )



СЛАВА ЧИТАЊУ: БЕЛЕ ГОДИНЕ МИЛОРАДА ПАВИЋА


Можда је део Беле године и оно вече,
откинуто од саме тишине, када је Милорад Павић почео сањати своје књиге?

Као дан и ноћ, као месец и сунце, одмењују се рађања и умирања. Када се убере јабука, стабло поружни за годину. А за једно јутро, мудрима никне зуб у самим зеницама. О томе се не прича. Време је када се често заборавља, а ретко памти. Наоко, Свето писмо поново проналази своје место. Књиге се пишу, и дописују. Обрије ли се брада, образи се приближе стиду. Тако дођу Беле године и са собом донесу мирис земље; за узврат, многима одузму сенке, и корак буде једнако свачији. Оног што долази, и онога што пролази. Белим, године су назване у данима глади, када су и лептири пили отров. Један је столетник некада чувао у планини вуну уместо оваца, и по који овнујски рог држао за појасом. Наишла прелепа Девојка у белом, а старац, кад је спазио, ухватио онај рог, мислећи да држи ко зна шта. И заблесно за њом. А она – прошла. Беле године и старцима од сто лета поклањају нове зубе. Гризли би, али шта? Кога? Узалуд. Мисли су им отрулеле. Мисао остала само бледа успомена, као слика са венчања. Мушкост им никада укрућенија – али, ни за дукат, нема те која би с њим пошла у шумарак, у жбуње.
Млеко, као да се скрије, дубоко – ни кап да доцури. Не осете га ничије усне. Ни њушке. У корову, здравим очима, могу да се разазнају деца. По цели боговетни дан јашу рођенданске поклоне. И предвече, у углу усана понесе се добро позната пена преморених коња, а јутром у децу упиру жељом једино родитељи и власт. Нико други. У Белој години догоди се да се дани помешају, па дође субота иза недеље. Тада, тачно у поноћ, мртви загризну јабуку, коју им ставе у ковчег, и загризлу је одложе поред својих костију, као некада кашику поред празног тањира. Живи њихове немире у таквој двоноћи наслуте једино по танком бриду под ноктом, јер не постоји други начин да се нестане из туђег сна.
Сањач и сањани, као написано и прочитано, тек у том тумбању дана, домере се до једнаког. Тада сањач сања туђе очи, а онај чије су – осећа их тек као успомену на себе: колико их приклопи, учини му се да богатом узима залогаје. Такав сан је за једног радост – за другог кост у грлу. Испрва, сањани су обузети страхом: пију воду само из црних кофа. Временом, осиле се до те мере да у те кофе седмодневно мокре, па их, пуне мокраћом, односе на таване.
Тада ни путник намерник нема куда: у Белој години врата се отварају једанпут или никада. А он, жедан и бос и, као никада, жељан мириса жене. Сва му надања вредна колико и амајлија око врата, од зуба првенца. Укочени.ћутљиви домаћин га само понуди оним чиме једино може – млеком из, воском запечаћене, флаше:
-          Отпиј и знај, млеко је за мртворођеног – тада домаћица  откопча  кошуљу  и  покаже
натечене груди. Задигне сукњу и цикне белина. Намерник цвили, истрошио би се, па опет, захвалан је: до ноздрва му допро жељени мирис, и само проговори:
-            Жеља и могућност су као старост и младост. А једна је колевка месецу и сунцу – па оде, другој кући. По мирису друге жене. У Белој години су и реке безубе. Вирови изгубе снагу, и из њих васкрсну утопљеници. Они срећнији остану под крошњама врба. Ту и иструну – јер коме да препричавају прошлост. А звона ни да се назру у празном слуху који је понекад опаснији и од самог вриска. Чини се – спаса ниоткуда, јер, закратко, осиле се и слуге: зајашу газде, вуку им уши, изуједају их и исполивају мокраћом из оних црних кофа, а писане књиге о томе нестану, као да их неко у земљу закопа. У Белој години све се изокрене, не смета ако неко жели и у води да спава.
Да ли је у Белој години Марија обећала Јосифу, а Аврам родио Исака, Исак Јакова, па по родослову, како је већ записано, не зна се, јер то није записано, али је тешко после Павићевих књига ишта домислити, осим да се каже: СЛАВА ЧИТАЊУ. Да ли су те речи дошапнуте од Белих година? Узима ли их одатле свако коме требају? А када су заборављене, јесу ли празан слух? Ништа.

( Из књиге ,,Али нећемо више о томе“ – Друштво ,,Траг“ Велика Плана 2010)





Нема коментара:

Постави коментар