субота, 5. новембар 2016.

47. СМЕДЕРЕВСКА ПЕСНИЧКА ЈЕСЕН

Кад глумци путују
Слободанка Живковић

Кад путују, глумци путују скромно:
сендвич и вода у ранцу или флаша јогурта
који само у комби превозу има мирис и укус
домаћег сока од шљива.
Глумци путују као кловнови, љубавници,
убице или будале, и празни и смешни,
и изгубљени или не изгубљени
у духу – бескрају отвореном за све,
у стању да буду нико.
И сви друмови су њихови, и сви тунели
и сви предели, не толко Земље колико живота
и Времена које тече полако, а понекад као уназад,
и нимало се не устручавају да гргоље док пију,
да мљацкају док једу, да се смеју и певају
пуних уста чипса и реплика, да вриште, или дремају,
или да рецитују своју поезију. Неки то баш воле
иако их нико не слуша. Рецитују, рецитују
као да покривају ране, као да им се од Песме разум одузео,
и нимало, баш нимало им не смета што комби
свечано шкрипи и дрма се магистралом
као да превози резанце од цвекле,
док приколица с декором и гомилом костима
скакуће за њима чувајући им душу
да је обуку после.

Песма коју никада нико није написао
Мирослав Тодоровић

Најбоље су оне песме које нису написане (М.Ц.)

ДАНИМА,вековима, размишљам
О песми коју још нико није написао
Веле да је Тагоре на самртном часу
Молио Господа да га још остави у животу
Да напише песму коју је желео
6000 песама били су покушаји да се
Напише само једна песма
Песма унутрашњег збивања

Од прве песме коју ономад
На пећинском зиду угарком нацрта песник
Да поручи да је све
Што ће бити већ било

Реч је о песми коју још нико није написао
Савршеној као јутарња светлост што
Таму ноћну универзално бистри
У слику дневну коју онај пећински песник
Оком стихова у
                                  Цртеж вечности претвори

Верни мој читаоче ако л
Чујеш само светлости дашак
Из стихова које у себи налазиш
Поезија је нашла свој дом
И живот што кроз векове
Љеска се у огледалу том
                                   Том и мом

Неизоворена
Видак М. Масоварић

Са врха оштрих зуба
силази реч.
Према рубу усне би,
али јој уздах не да:
неизговорена ће
док траје дан,
а после -
сан јој слутим
и тихост заласка.

Силаи реч,
по њој слух подешавам и,
чујем: извражило се.

Реч као камен
сањиво лењ:
из таме вири,
нкако да прхне
у свет:
у њој плач
и смех,
и грех.

Сонет о заједничком писању
Славиша Крстић

У паралелама наших погледа
десно се око у левом, лево у десном,
као океан у своду небесном,
из којег лије киша, огледа.
Две невидљиве црте, два споја,
две линије утекле с дланова
из јаве међу боре из снова,
моја несаница и сненост твоја,
упредају се у кафу однету са стола
и чај до чијег дна још гутљај оста.
Две инспирације стале на пола
пута између океана и неба.
Две видљиве обале невидљивог моста
с којег, као речи у песме, полеће јато зеба.

 
Добитник награде "Златна струна" Мирослав Тодоровић из Трешњевице за песму "Песма коју никада нико није написао"
Награде публике - Слободанки Живковић из Алексинца за песму "Кад глумци путују"


У пет одабраних још
,,Неизоворена” - Видак М. Масоварић
,,Сонет о заједничком писању” - Славиша Крстић
,,Песма са вечног жала” - Милан Младеновић

Нема коментара:

Постави коментар