СА АЛМОМ НА САЈМУ КЊИГА

НЕВИДЉИВА ПАУЧИНА

Најлепша остварења са ХVI конкурса

за најкраћу кратку причу

(Приредио Ђорђе Оташевић)

A

Alma

Београд, 2017

      ПРЕДГОВОР

      Међу причама пристиглим на ХVI конкурс за нај-

краћу кратку причу, који је организовала издавачка кућа

„Алма”, Дејана Јовановић, Драгана Лазић, Алма Оташе-

вић и Ђорђе Оташевић изабрали су, по њима, три најбоље

приче. Приче послате електронском поштом или потписа-

не приче нису биле у конкуренцији за награде, али су,

уколико су својим квалитетом то заслуживале, уврштене

у овај зборник.

I награда: Миодраг Лазаревић, „Невидљива паучина“

II награда: Жељка Башановић Марковић, „Игра мува“

III награда: Слободан Р. Мартиновић, „Чудна прича (или

можда не?)“

  

     Данијела Васиљевић

    ДОПИСИВАЊЕ СЕБЕ

    На полици за књиге, оној на северном зиду собе,

уметнуто је и неколико албума. Набрекли од количине

фотографија заударају на мирисе кућних испарења и ната-

ложене влаге из ћошкова.

   Жени већ неколико дана тежају у рукама док бри-

ше прашину да пусти свеж ваздух међу странице како би

протерао мемљив задах.

   А данас, данас јој се чине лакшим, као прочишће-

ним. Отвара албум. На фотографијама ње нема. Нема је!

Као да није ни постојала. Да ли је уопште постојала? – пи-

та се.

   Враћа се првој страни. У руци оловка, иако обична

– графитна, оставља трагове; дописује је. Предати се без

борбе – равно је самоубиству. Она хоће да је има, захтева

да је има, бар онолико колико је живела, ништа више.

   Иако зна да треба да се помири са својим нестаја-

њем, да затвори албум и врати га на полицу на северном

зиду собе она чврсто држи оловку у руци, укоченим пр-

стима.

Илија Веселинов

PARTY MORTALE

веје страх кроз стуљену свест

ума прах – језа баца мрест

уза зид гмиже лишај жут –

дажди стид куд год крене пут

(Мирослав Јозић)

      Погреб. Тужан догађај. Осећање губитка. Нестанак

неког ко је био жив, као ми сада, буди свест о сопственом

ништавилу. Иза немоћи навире очај.

     После сахране такозвани ручак. За неке прилика да

се једе, попије, забави, да се добро проведе. У сали ресто-

рана, сујеверну скрушеност и тајац, са послужењем прве

ракије, ремети жамор. После друге, треће и ко зна које ча-

шице наступа сахранијада. Жамор прераста у галаму, до-

викивање, препирку.

      Мушко пијано друштванце дуелише око свега и

свачега: ко може више да попије, ко је тежи, ко јачи. Нај-

зад дођоше и до теме – Жена. И, некако логично, наметну

се питање; да ли жену треба тући? Сви се изјаснише. И

појединачно и групно. Изнесоше своје примере, лично и

туђе искуство, аргументе, и све то рекоше више пута. Има

се и времена и ракије. Не жури се кући, а и зашто кад их

тамо чекају те, такве, жене. Алкохол потискује разум низ

црева и бешику, коју повремено празне у смрадном ресто-

ранском нужнику.

— Да, жену треба тући — сложише се на крају.

— И треба да буде рата. И не може нам нико ни-

шта, јер смо јачи од судбине.

    Дохватише чаше, и таман да наздраве, кад, један од

њих, повишеним тоном, показујући прстом ка небу, рече:

— Жену не треба тући! Ја сам моју тукао и ништа

не вреди. Она то не разуме.

   Друштво се насмеја. Куцнуше чашама.

— Живели!

   Поред њих седи сестра покојника, гледа у празан

тањир и плаче.

   Љиљана Милосављевић

   МОГЛА САМ И ДА ПРЕЋУТИМ

   Љиљо, Љиљана... чујем из друге собе ме дозива.

— Ту сам, шта ти треба?

— А ти си? Исто се тако зове и моја ћерка – каже ми.

— Ја сам, мајка, твоја ћерка.

— Извињавам се, не познајем те – рече, тужно.

   Што ли јој рекох, кад то одавно знам.

  

   Милко Стојковић

   РОМАН У ЉУДСКОЈ ВЕЛИЧИНИ

   Написао сам роман. Није научна фантастика, али

се радња одвија у будућности. Мојој будућности. Једна

топла људска прича без много ковитлања, вртоглавица и

главобољки.

   Временом сам приметио да роман није више ни та-

ко обиман, ни садржајан као што је написан у првој вари-

јанти. Појединих поглавља уопште није било, а многа де-

шавања су имала сасвим други ток. Чак су се и многи ли-

кови изгубили и нестали, а појавили су се, не мојом во-

љом, нови, непланирани, самодошли.

   Једног тренутка роман се свео скоро па на припо-

ветку. Није ништа више било као у роману писаном за бу-

дућност. Ајд, што су споредни ликови добили истумбане

улоге, него ни сам главни јунак није више био исти, нити

је могао контролисати своје догађаје. Сама прича му је,

временом, променила и лик и карактер. Тамо где је некад

био нежан, сада се то испољавало као грубост, а постао је

танак и кидљив баш тамо где је најмање очекивао.

   После много година, од читаве писаније, остао је

само афоризам. Са заплетом и неочекиваним обртом. И

тачка. А онда је и он полако бледео, било га је све мање,

док га није сасвим нестало.

   Остала је само тачка, а и она је временом ишчезла.

П.С.

   На крају крајева од свега је, ипак, остала фуснота,

до тада, срећом, непримећена ни од кога, занемарена, али

је питање времена када ће и она измаглити.

  

   Зоран Тодор

   МАНСАРДА

   Дошле су године, када затворених очију, могу да

измаштам брзину фијука длана кроз ваздух.

   Пролећни ветар и даље шамара казаљке по часов-

ницима Београда.

   На Монмартру су стале.

   Помислих, и ти си над крововима велеграда. Наша

мансарда и небо. Призор – позоришни... Играмо међу ку-

лисама од димњака. Чујем аплауз, а дланова нигде.

  И док те замишљам унет у причу о нама, примећујем

како иза мене, поред баште Коларца, кроз гужву

пријатног сутона, лупкајући дугим белим штаповима,

хитро промичу момак и девојка, држећи се за руке.

http://www.alma.co.rs/knjizevni-pregled/broj11/nevidljivap.pdf