Radmila Kovandžić (1947)

61. Čitač – Bernhard Šlink

Nemački pisac Bernhard Šlink, rođen 1944. godine,

stasavao je u atmosferi gubitničke depresije i pokajanja.

Po struci pravnik, Bernhard Šlink se u književnosti

proslavio romanom Čitač, koji je preveden na tridesetak

jezika.

Roman počinje sećanjem Mihaela Berga,

Nemca srednjih godina, na trenutak kada je kao

petnaestogodišnjak sreo Hanu, kondukterku, dvadeset

jednu godinu stariju od njega. Događaji–sećanja nižu se

zatim hronološki, uz povremeno umetanje asocijativnih

slika i refleksija iz vremena gotovo sadašnjeg. Poslednja

glava romana, dvanaesta, neka je vrsta epiloga pisanog

deset godina nakon oslikanih događanja.

Kao dobar pripovedač, uz punu motivaciju i događaja

i likova, junak romana je naslikao buđenje svoje strasti

prema Hani. Ko zna koliko godina kasnije, on je shvatio

da je upravo Hana od njega stvorila muškarca i podstakla

ga da završi školu. Pamtio je i da je sve vreme tražila da

joj čita knjige u pauzama između vođenja ljubavi. I on

je to rado činio.

Berg se sećao svog dvostrukog života, jednog sa

Hanom i drugog sa momcima i devojkama iz škole.

Tada, racionalni deo njega shvatao je neprimerenost

veze sa Hanom, i zbog razlike u godinama, i nivoa

obrazovanja i kulture, i zbog različitih socijalnih miljea

kojima su pripadali. On se stideo Hane, ali i sebe zbog

svog osećaja stida prema ženi koju voli.

Berg je pripadao generaciji studenata „koji su

se distancirali od svojih roditelja, a time i od čitave

generacije počinilaca, posmatrača i skrivača pogleda,

onih koji su tolerisali i prihvatali“ (126) nacističku

ideologiju. Takvim distanciranjem mladi su nastojali da

ne potonu u moru gubitničke depresije. Berg se pitao:

„Da li je distanciranje od roditelja bilo samo retorika,

puko dobovanje reči, buka koja je trebalo da sakrije da

su ljubavlju prema roditeljima bili neopozivo upleteni u

njihovu krivicu?“

Koliki deo nacionalne krivice mu pripada, Berg je

sa užasom shvatio kada se, kao student prava, u akciji

raščišćavanja prošlosti, našao na suđenju Hani. Tada je

saznao da je u toku rata radila u Simensu, da je 1943.

dobrovoljno pristupila SS-u, do proleća 1944. nadzorisala

u Aušvicu a do zime 1944/45. u jednom malom logoru

pored Krakova. Kada je, na suđenju, Hanino zaštitničko

ponašanje prema fizički slabim devojkama koje su joj

čitale, prepoznato kao perverzni čin, ona se nije branila.

Mihael Berg je tek tada shvatio da ona ne zna da čita i

piše i da joj je čitavog života važnije bilo da to sakrije,

važnije od samog života. Hana se na suđenju nije branila

i – dobila doživotnu robiju. Tada je imala 43 godine.

Berg je završio fakultet, oženio se, dobio kćer,

razveo se, zabavljao se sa drugim ženama. Podsvesno je

tražio nekog poput Hane a takve, naravno, nije bilo. Posle

razvoda počeo je da čita naglas i snima na kasetama

– Odiseju, koju je nekada čitao Hani, a zatim i druge

knjige. Našao je Haninu adresu u zatvoru i poslao joj

paket s kasetofonom i kasetama. Bilo je to osme godine

Haninog izdržavanja kazne. Četvrte godine ovakvog

kontakta kliktao je od sreće kada je saznao da je Hana

naučila da čita i piše, i time napravila „prosvetiteljski

korak“ „iz nepunoletstva u punoletstvo“. Čitalac romana

naslućuje: samo neuka svetina, „nepunoletna“ većina,

mogla je da sledi ideju fašizma i počini toliko zločina.

Poslednji paket Berg je poslao osamnaeste godine

kada je prihvaćen Hanin zahtev za pomilovanje. Nevoljno

je pristao da joj pomogne po izlasku iz zatvora. Ali

atmosfera njihovih susreta nedelju-dve ranije konačno

je presudila Hani: obesila se u svojoj samici uoči izlaska

na slobodu. Učinila je to nakon što je opismenjavanjem

postala duhovno punoletna i pročitala puno knjiga i

sve što je u zatvorskoj biblioteci našla o konclogorima.

Verovatno je, prepoznavši nerealnost svojih nadanja u

vezi sa Bergom, izgubila poslednji razlog da postoji.

Na kraju romana Čitač Berg kaže: „Možda sam našu

priču, ipak, napisao zato što hoću da je se oslobodim,

iako u tome ne uspevam“. (160)

Snimak emisije možete preslušati na You Tube 

https://www.youtube.com/watch?v=kCTyAF1CJ6g&list=PLNntW3igpGIs53tArkgB7-G-1v50FIFIX

Radmila J. Kovandžić (devojačko prezime Simić), rođena 1947. godine u Rudovcima, selu između Aranđelovca i Lazarevca. Maturirala u Gimnaziji „Miloš Savković“ u Aranđelovcu.

Na Filološkom fakultetu u Beogradu (Grupa za srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost) diplomirala 1971. godine. Odmah zatim počinje svoj radni vek na Kosovu i Metohiji (selo Štupelj, kod Kline) da bi samo dva i po meseca kasnije dobila posao profesora srpskohrvatskog jezika i književnosti u Školi „Goša“ u Smederevskoj Palanci, gde je i penzionisana. Pesme piše još od osnovne škole. Kratke kritičke osvrte objavljuje početkom devedesetih u antologijama profesora Tode Čolaka. Kasnije, njene pesme i kratke priče pojavljuju se u brojnim zbornicima i časopisima. Književni klub „Velimir Rajić“ u Aleksincu dodeljuje joj prvu nagradu 2010. godine za pesmu „Om“. Član je „Književnog kluba 21“ u Smederevskoj Palanci. Knjiga „Začaravanje na talasima“ rezultat je emitovanja esejističkih minijatura na Radiju “Jasenica”u Smederevskoj Palanci 2006. godine.