Предраг Бајчић (1936 – 2000)

Ти моја бивша и будућа моја

Хтео бих да облак претворим у сребро

Док луди жрвањ, времена ме мрви,

Због тебе, моје украдено ребро,

Због тебе, слико од меса и крви.

Носим те у свакој ћелији док јутра

Зову ме некуд у даљине плаве

Данас си лепа, још си лепша сутра

Кад изненада изникнеш из траве.

Носим те у сну и у свакој речи

Грлећи те сву ноћ над звезданим сводом.

Твој глас ме вазда рањава и лечи

Док вином нудим и најслађим плодом.

Нудим те песмом и мирисом цвета,

Нудим те сунцем и пијем ко нектар.

По недрима твојим анђео се шета

Ти, пролеће моје што личи на ветар.

Ти, суза с којом ране видам,

Ти, жица златна у сваком плетиву,

Кад те нигде нема, ја те с неба скидам

И у мислима те претварам у живу.

Па кад васкрснеш из дугиних боја

У свемирској ватри што се укруг врти,

Ти, моја бивша и будућа моја,

Љубићу те нежно од песме до смрти.

Антологија љубавне песме – Скаска за бескрај и безмерје

Дом културе Ивањица, 2017. год.

 Објавио песничке збирке: Зови ме именом ветра (1972), Зов сунца (1976), Славуј на откосу (1980), Челом према земљи (1981), Вашарлије (са Владом Илићем, 1982), Огањ кише (1986), Птица у лобањи (1992), Зов духова, збирка приповедака (1984), Жетва на оглавку, новела (1997), Лавеж смрти, роман (1998), Богданово ратно раскршће, роман (2000). Био је члан Удружења књижевника Србије.