Томислав Маринковић (1949)

БУЂЕЊЕ

Пробуди се.

Светлост омириши

на рубу јастука.

Узми алат.

У башти иза куће

закопај време усамљености.

Мисли на пролеће,

на плодове

који ће проговорити

твојим језиком.

Не заборави птице.

Једном ћеш, можда,

и ти с њима одлетети.

РАЈ

Замишљам овако могући рај:

Шеф паланачке станице

Излази на перон да пропусти воз

И махне црвеном заставицом.

Испраћа воз са само једним путником.

Сутрадан изјутра га дочекује.

Опет је весео и звиждуће песмицу без краја.

Опет жени говори умилне речи, које

Тутњава воза прогута и испљуне у равницу.

Самоћа нема ништа са таквим местом.

Она, нечујно, кроз градске капије пролази.

У вишеспратницама, чија срца су лифтови

А вене свежњеви каблова, она станује.

Чији прозори су продорне и хладне очи јастреба,

Најусамљеније птице на свету.

ВРТОВИ, РЕЧИ, КОПИЈЕ

Ниси се ти окружио само крошњама липа,

Травом, руменим латицама. Не.

Вечити полазник у школи трајања,

Још један врт стасали ограђујеш кришом.

Походиш га и плевиш, као да сенку за сенком

Уклањаш из мрачне поспаности шума.

Па реци отворено: као на тепиху хумусном,

У језику је верно прекопирана флора:

Вртови бујни и истрајни; упорнији

И од травки, што се у грозничавом трансу

Разодевају и мрзну у пукотини асфалта.

И реци још и ово: улична ценкања

И људски бофл, не саблажњавају те

Као продавци и купци половних знања,

Роба што преко екрана се пресипа и базди,

А симболи времена улећу у очи као плева.

Па добро, памтиш још окрајке учених разговора,

И то што је кроз сито, спрам месечине,

У вртовима сабласним измуцало време,

Ал све, и да није тако, своди се на једно:

Исцеди сок из речи — сок,

Или ћути.

СВЕТОВИ

Насеља једнолична,

Путеве што кроз њих пролазе

(Као артерије које се рачвају,

А онда сливају у мрежу крвотока)

Видимо јасно, поглед их

Немо упија.

Видимо реку и део обале

На другој страни, чамце

Усмерене ка врбама које се њишу,

И димњаке и смеђе небо,

Ствари у покрету захваћене временом.

И друге очигледности, тако блиске,

Сваки покрет, сваки трептај.

Али још многи светови остају невидљиви,

А један од њих је наш: док између

Обала плутамо, желећи да дотакнемо

Сопствено постојање, живот свој,

И прозирнији и удаљенији од других.

Преузето са сајта: Ризница српска – књижевност , децемра 2010.