МАЈА
Кроз тешку белину, старог
мутног јутра
у сновима клавир тихо свира
мол,
док свод се над нама љушти,
расте бол
и спори адађо слути нежно
сутра.
Снег нам подно стопâ, сиви
смо и голи
лица нам се стопе, дрхте
хладни сни
док ми хладно плешемо по
плесни
што мирисну позну јесен
воли.
Ту меланхолија нас спушта и
диже
у валцерски нам круг: у круг
у круг у круг
у бескрај нас води све ниже
и ниже
степениште психе и симбола
луг.
Ти си моја маја, моја
илузија
у радости спокој, у самоћи
друг.
(1996)
МОДУЛ
Ти си корен моје усмерености
и степен на који дижем љубав
своју
кад у широком луку постајеш
тангента моје кривине.
Ти си једначина са две
непознате
Мој лимес кад несрећа тежи
нули
а глад за тобом ка
бесконачности.
Ти си нелинеарна прича
експоненцијалне ентропије
мог имагинарног ја
које се шири из природног у
цели
из целог у реални
из реалног у ирационални
скуп жеља.
Ти си транзиција моје
(само)рефлексије
која се опире интегралности
која стално прави изводе
диференцијалне патуљасте
кораке душе моје.
Па ипак, пресликавам се у
тебе 1 на 1
Твоја се душа ротира око
моје
Твој угао заљубљености је
комплементаран мом
кад мисли нам се у
транслацији стопе.
(2001)
ОСТРВА
Ми смо острва
неудаљена.
Међуљудни међупростор
бришемо.
Острво смо.
Пријатељи се
по вертикали траже.
Селективно слепило.
Блажени резервати.
Из уста ми птица у главу ти.
Из уста ти ветар у мисли ми.
Пучину не дотичемо.
Ланчано искре палимо.
Телепатски.
Трајекторије су јаке.
О(п)стајемо.
(2012)
Нема коментара:
Постави коментар