ПОДСЕЋАЊЕ (25.5.1975 - 25.5.2020)

Најлепши стихови 75

Седма по реду – књига песама младих југословенских песника, у издању редакције другог Програма Радио – Београда и редакције листа Савеза социјалистичке омладине Југославије ,,Младост“, у част Дана младости 25. Маја.

ПРЕД ЧУДОМ ПЕСМЕ

Да ли је човек, на почетку своје чудесне и опасне авантуре пред пут кроз сопствену, до ужаса неизвесну историју, прво проговорио или пропевао? Или се то дивно чудо догодило једновремено – проговоривши, човек је пропевао. У лову, пред непогодом, пред изласком сунца, пред листањем дрвећа, пред рађањем, смрћу, пред свим чудесима отворених људских очију, човек је певао.

Кроз ратове, болести, земљотресе, поплаве, таме и светлости, у ропству и на слободи, човек је певао.

У затишју битке, у очекивању писма од куће, од вољене, у возу, у авиону, у радости и тешкој патњи човек је певао.

Певају земљорадници, војници, обућари, лекари, лифтмонтери, ловци на ирвасе, чобани, планинари, дрвосече, рудари, професори, пчелари, димничари, конструктори васионских бродова – сви певају.

Можда циљ поезије и јесте баш то – да сви певају.

Од срицања првих стихова, до истинске песничке уметности, пут је дуг, и трновит, често.

Песник је увек у опасности да буде жртва својих песама.

Па ипак, и можда баш због тога, поезија једивно опредљење живота.

Пред нама су песме најмлађе неафирмисане књижевне генерације. Младићи и девојке, спремни да своје животе изједначе са песмом. Авантура дивна и неизвесна. Многима ће, кад мину године, дани кад су писали песме бити само далека и лепа успомена; многи лепи позиви и корисна занимања одвући ће их у другом правцу.

У поезију нико не верује вером млаих песника.

Они верују да је поезија - ,,учитељица живота“. А није. То са животом и учитељицама није тако једноставно.

Њима је речено да су песници, ,,пробуђени део народа“. И то се не може узети здраво за готово. Народ је будан.

Поезија је вечна свежина света. Јесте, али у мери у којој су то и сликарство, и грнчарство, и математика, и земљорадња, и философија, и музика и бродоградња... Ништа изузетно.

Па шта је онда поезија?

Жорж Помпиду, бивши председник Француске Републике даје један од безброј могућих одговора: ,,Када песма, или пак неки стих, изазове код читаоца известан потрес, повуче га из сопствене затворености, увуче га у сањарење, или супротно, некако га примора да се што дубље спусти у сопствено биће, и да се, најзад, суочи са животом и судбином, онда се под тим знацима препознаје поезија...“

Једно је извесно: и кад говори о смрти поезија је афирмација живота.

А у годинама кад се почиње, у годинама песника са којим се упознајемо, вера у СВЕМОЋ и НАДМОЋ поезије, јесте Енергија.

Јесте нешто што поседујемо само једном у животу.

Бранислав ПЕТРОВИЋ

РЕЧ НА ПОЧЕТКУ

Нимало случајно, ова збирка носи наслов ,,НАЈЛЕПШИ СТИХОВИ“, јер ово су одиста најлепши стихови... Најлепши су јер су први, али не почетнички. Драж првине не оставља нас пред њима хладним и незаинтересованим, а могуће неравнине и неуједначености, не посматрамо строгошћу циника и критичара већ нам и оне изгледају често, непатворено и непосредно блиске. Истинско и топло саопштавање својих интима карактеришу ове песме у највећој мери.

Нема у њима вештих камуфлажа и персифлажа професионалаца и артиста, у њима има истинског грча и правих речи бола и одушевљења.

Ако ништа друго, иза њих стоји потреба да се нешто некоме каже, некоме чије лице и не знамо, нити пак живот и навике, али знамо да је и он човек потреба, комуникација.

Најлепши стихови су за све ове песме најприкалднији наслов и из разлога да ове песме теже ка лепом, али без унапред постављеног циља. Лепо се у њима подразумева као нормалан пратилац емоционалног напрегнућа.

Многи од аутора ових песама написаће артифицијелније стихове, чистије песме. Али драж првине, драж тренутка када се освајао простор речи и језика светлиће над њима као звезда водиља и указивати да су могући падови и честа тумарања на самом почетку, врло често, моменти који се не заборављају, који се памте.

Уколико било ко од ових песника једнога дана буде као већ оформљени писац бацио поглед уназад и уколико му из тих, понекад заборављених година почетништва, заблиста сјај свих почетака, онда је зборник ,,НАЈЛЕПШИ СТИХОВИ“ испунио извесну сврху. А до тога ће, као и до сада што је, доиста долазити.

Драгомир БРАЈКОВИЋ

ПОВРАТАК ПЛАВЕ ПТИЦЕ

Нена Радуловић, Смед. Паланка

На плавом своду

Као сновиђење

Гори пламен.

Људи скривају

Очи

Небо гори!

Ја гледам.

Животиње

Галопом беже.

Пожар ће бити!

Ја чекам.

Море бесни

Таласима

Потоп се спрема!

Ја знам.

То у очима

ПЛАВЕ ПТИЦЕ

Гори рубин

Залазећег сунца

Док се враћа

У свој храм.

(Избор: Бранислав Петровић)

СТИДНО МИЛВО

Мошо Одаловић, Приштина

Није ово никакво полувријеме мозга

Ни паметно одјељење Сорбоне –

Ово је жестока љубав – дабоме

... А кад избачени из ноздрва

Утрнемо између трске и трсике

Трсиће нас

Као сламу наравно

Као леблебију што на непцима оста

Као петне и гласне жице

Као христоване бодљикаве скитнице

Пронијели смо спаљену дјецу

И остале биљке

Изнад вашаришта

Гроктали смо

Гроктање од грокота грома

Кад је отаџбина у пролазу добацила

У љубави сте ништа

Дјецо моја бона

Крвави Платон подарио нам мазгу

Да у тврдо вријеме

Тврду постељу возамо

Да метиљаве теореме

С месом и љубављу срозамо

Постала је у мени

Па остала у дојкама њеним

Двоспратна сојеница за групну игру Словена

Постала па остала

Вишеспратна воденица

За стидно мливо манијака и жена

Није ово никакво полувријеме мозга

Ни пометено одјељење Сорбоне –

Ово је жестока љубав – дабоме.

(Радио Приштина, српска редакција

Избор: Марко Словаковић)

КОЛИКО ДО ПОВРАТКА

Данило Јокановић, Титоград

Ријеч је оквир, стег.

Под челом, кроз вене, вене,

Провејава кроз бријег,

У извјесност би да скрене.

У мене, Ни прољеће,

Ни путоказа у санти леда,

Са бродом од прућа

Бујица се уставити не да.

Не враћа се она мору

Што је жубор тамо пречи,

Но не може слушат гору

Цио вијек како јечи.

(Радио Титоград – програм за младе

Избор: Слободан Рацковић)

ПИСМО

Небојша Деветак, Сисак

јучер

од моја два брата

писмо примих

на отвореним ми рукама

синуше избраздана плећа

далеке Баније

моја браћа

ноћу

кроз уснуло село

проносе запаљене звијезде

моја браћа

(кад им се хоће)

до бесвијести пију

румену крв мјесечине

а ујутру устају свијежи

и ојкање гласно

пуштају у зору

ех браћо моја

кад ћемо загрљени

закорачити кроз рутаве груди

наше Баније

(редакција листа ССОЈ ,,Младост“

Избор: Драгомир Брајковић)